Živiš samo jednom. I to je više nego dovoljno – ako živiš istinski.
Znaš ono kada se probudiš i osetiš da nešto fali? Nisi ni tužan, ni srećan. Samo… prazan. Kao da ti život klizi kroz prste, a ti stojiš i posmatraš, kao statista u sopstvenom filmu.
I onda ti neko dobaci: „Ma opusti se, živiš samo jednom!“
Kao da je to šifra za ludilo, za bekstvo, za trenutni zaborav.
Ali hajde da to preokrenemo.
Hajde da ne trošimo tu jednu priliku. Hajde da je živimo.
Ne dolazi drugo vreme. Ovo je to.
Prestani da čekaš „pravi trenutak“. On ne postoji. Nikada nećeš biti savršeno spreman. Nikada nećeš imati savršen plan. Nikada nećeš imati sve odgovore.
Ali znaš šta imaš? Imaš danas. Imaš ovo telo, ovaj dah, ovu priliku da kažeš „da“ onome što te zove – i „ne“ onome što te guši.
Živiš samo jednom. Ne da bi preživljavao – nego da bi stvarao, voleo, padao, dizao se, govorio istinu, tražio smisao, grlio jako, i da bi znao – da si stvarno bio ovde.
Tvoje srce zna gde treba da ide.
Možda ne znaš kuda vodi tvoj put. Možda se bojiš. I ja se bojim. Ali ako ti srce govori da nešto moraš da uradiš, da nešto moraš da promeniš, da nešto moraš da kažeš – slušaj ga.
Jer znaš šta boli najviše? Ne ono što si pokušao i nije uspelo. Boli ono što nisi ni pokušao.
Živiš samo jednom. Ne dozvoli da tvoj život bude tiho žaljenje. Budi neko ko je pokušao. Ko je voleo do kraja. Ko je rizikovao. Ko se borio.
Ti imaš pravo da se probudiš.
Zaboravi ko si „morao“ da budeš. Ko su drugi očekivali da budeš. Kreni ka onome što ti znači. To nije sebičnost. To je poštovanje života koji ti je dat.
Ja sam odlučio da više neću čekati. Da neću živeti polovično. Da neću govoriti „možda sutra“ kad u sebi već znam da je vreme – sada.
I hoću da pozovem i tebe:
Ne čekaj da ti život prođe da bi ga video.
Ne budi samo posmatrač.
Budi tu. Potpuno. Sada.
Jer da – živiš samo jednom.
Ali ako živiš hrabro, s ljubavlju, u istini –
jednom je i više nego dovoljno.