Kada sam prvi put počeo da čitam Bibliju sa pitanjem šta ovo ima sa mnom, a ne samo šta se ovde dogodilo, počeo je da se menja moj način razumevanja – ne samo Biblije, već i mog života.
Biblijske priče nisu samo zapisi iz prošlosti, niti samo religijski spisi. One su duboko simbolične psihološke drame koje se svakodnevno odigravaju u nama. Svaki lik, svaki događaj, svaki dijalog – to su unutrašnji pokreti naše svesti, naši sukobi, naši padovi, naši pozivi ka nečemu višem.
Adam i Eva nisu samo prvi ljudi – oni su slika naše svakodnevne borbe između poverenja u Božju mudrost i iskušenja da se oslonimo samo na sopstveni razum. Egipat, kroz koji Mojsije izvodi narod, nije samo geografska lokacija – to su naši unutrašnji zarobioci: strahovi, sumnje, uverenja koja nas drže na mestu. Pustinja kroz koju prolazimo pre nego što dođemo do “obećane zemlje” je suša u duši kada nam se čini da Bog ćuti, a mi tražimo smisao.
U Petrovom hodu po vodi vidim sebe kad se usudim da poverujem, ali onda pogledam vetar i počnem da tonem. U Isusovim rečima sa krsta: “Bože moj, zašto si me ostavio?”, čujem vapaj koji i sam izgovaram u trenucima bola. Ali onda dolazi vaskrsenje – i ono me podseća da u meni postoji snaga da ustanem, čak i kad mi izgleda da je kraj.
Ovakvo čitanje Biblije nije bežanje u simboliku – naprotiv, to je suočavanje sa sobom. Jer ako su ove priče žive u meni, ako u njima prepoznam svoje putovanje, onda ni jedna muka nije besmislena, ni jedan pad nije kraj, ni jedna borba nije uzaludna. Sve ima svrhu, jer se Bog ne nalazi samo “tamo negde” – On prebiva upravo u toj unutrašnjoj drami koja me oblikuje.
Zato, kad sledeći put otvoriš Bibliju, ne traži tuđe živote. Traži svoj. I seti se: ti nisi samo čitalac – ti si učesnik. Ti si zemlja gde se nebo i čovek susreću. I upravo u toj svesnoj borbi – postaješ novi čovek.