Dela 4,8-12

Ako moć Uskrslog Trpećeg Sluge istinski deluje i ako je narod stavljen pred odluku, onda se ne radi više samo o pitanju osobne duhovnosti pojedinca nego se postavlja pitanje: ko će od sada nad izraelskim narodom imati duhovni autoritet, Isusovi svedoci ili jevrejsko sveštenstvo? Religiozna elita odlučuje da progoni apostole jer im otvoreno spočitavaju krivicu za Isusovu smrt, a time ujedno pokušavaju osporiti njihov uticaj nad narodom. Dva puta biće procesuirani. Ovo je prvi zahvat službenog jevrejskog vođstva u život Crkve u Delima apostolskim i on nagoveštava sve češće konfrontacije. Sadukeji su bili pripadnici aristokratske struje blisko povezane sa svešteničkom hijerarhijom. Luka će ih u procesu protiv sv. Pavla predstaviti kao grupu unutar judaizma koja smatra da nema uskrsnuća. Verovatno zato sada, u sazvanom Sanhedrinu kao vrhovnom sud, žestoko reaguju na Petrovu propoved o Isusovom uskrsnuću. No, zabranjujući apostolima da govore o Isusovu Imenu, službene verske vođe zapravo protiv svoje volje priznaju Njegovu moć i uticaj. Petar će i istražni proces iskoristiti da nastavi da pruža svedočanstvo o moći Uskrsloga kojim je ozdravljen hromi na hramskim vratima. Ovaj puta svoju argumentaciju u prilog Isusu temelji na psalamskoj slici o kamenu kojeg odbaciše graditelji. U zaključku svog govora, Petar ide dalje nego u svim dosadašnjim istupima i donosi temeljnu soteriološku tvrdnju: nema uistinu pod nebom drugog imena dana ljudima po kojemu se možemo spasiti. Koliko god da Sanhedrin nije bio sklon delovanju apostola, nisu mogli poricati snagu znaka koji se dogodio na hromome. Time autoritet apostola dobija novi poticaj i sve više se učvršćuje.

1 Jovanova 3, 1.2

Prva Jovanova poslanica ističe kako je ljubav Božja tolika da ljude želi ne samo spasiti, nego im dati najveći mogući status – biti deca Božja! Biti sin znači imati udela u Očevu životu, nositi crte Njegova lika, uprisutnjivati Ga u ovom svetu. Nije čudo što svet ne prepoznaje ovaj skriveni identitet dece Božje – ni oni sâmi dok su ovoj egzistenciji ograničenih spoznaja ne mogu potpuno jasno razabrati Oca. Tek izišavši iz nje u Njegovu večnost moći će bez ograničenja uživati lice Onoga čija svetlost će ispunjavati večnost.

Jovan 10, 11-18

Pastir dobri suprotstavljen je najamniku. Najamnik prividno radi isto što i pastir, ali samo u normalnim uslovima i zbog plate. U slučaju opasnosti beži i tada na videlo izlazi da se ovcama bavio ne zbog njih, nego zbog dnevnice. Pastir dobri vlasnik je ovaca, one su njegove i stalo mu je do njih u toj meri da ne štedi sebe da bi njih sačuvao. Njegova briga za ovce ne može se izmeriti nego samo naznačiti: najveća žrtva koju je spreman podneti govori o najvećoj privrženosti. Među njima vlada duboka međusobna povezanost. Ovce poznaju pastirov glas.

Dižući govor sa nivoa parabole, Isus progovara o poznavanju između Njega i učenika. Kasnije će ova tema dobiti dodatni razvoj pa će u slici o trsu i lozama Isus govoriti o nerazdvojnoj povezanosti u kojoj dolazi do međusobnog deljenja istog života, pri čemu Isusov život prebiva u učeniku. Ovo je jedna od velikih tema Četvrtog Evanđelja. Učenikov odnos prema Isusu podrazumeva posebnu povezanost i bliskost pri čemu je učenik onaj koji spoznaje. Spoznaja počiva na jednakosti biti: samo isto-bitni duboko spoznaju. To je ono što se događa između Oca i Sina a na istom temelju događa se i međusobno poznavanje pastira i stada: ja poznajem ovce svoje i ovce moje poznaju mene, kao što Otac poznaje mene i kao što ja poznajem Oca. Budući da je Božja bit – suština ljubav, Jovan će reći: ko god ljubi, od Boga je rođen i poznaje Boga. To je rođen od vode i Duha… Zato se događa gotovo samo po sebi da svet, ukoliko nije rođen od Boga, ne spoznaje Reč, da on božansko čak ne može ni primiti, ni videti, ni spoznati.

Imam i drugih ovaca koje nisu iz ovog ovčinjaka… Ovde Isus iznenada proširuje perspektivu jer njegov pogled sada ide k onim ovcama koje nisu iz ovog ovčinjaka tj. iz jovanovske crkvene zajednice – ovde se najverojatnije misli na pagane. Neki smatraju kako Isusova želja da budu jedno stado i jedan pastir ukazuje da su u vreme pisanja ovog Evanđelja podele među Isusovim sledbenicima bile veliki problem. Ako nisu bile onda, danas svakako jesu i stoga svaki hrišćanin mora na srce staviti ove Isusove reči. Zbog toga me i ljubi Otac što polažem život svoj… U svojoj ljubavi, Otac je neprestano uz Sina koji se, kao dobri pastir, sprema položiti život za svoje ovce. Očevo prisustvo uz Sina izraz je njegove ljubavi kojom je sve predao u njegovu ruku. Stoga Sin kao, Dobri pastir, ne samo da će sve učiniti za svoje ovce da ih spasi, nego ima vlast, moć uzeti život nakon što ga bude položio. Zbog ove moći, On je pastir koji može svojim ovcama osigurati sigurnu pašu. Zbog toga je ne samo Dobri nego, kako ga naziva Poslanica Jevrejima, Veliki pastir! Dakako, zbog svoje moći, on je mogao uništiti domet svih sila zla koje ugrožavaju ovce i tako ih osloboditi. No, one tada ne bi bile svesne ove borbe. Ne bi je proživljavale, razlučivale svetlo od tame… Ovako, On je sa svojim ovcama, na sebe uzima teret kojim ih tlači zlo i uništava ga u svom telu da bi njegove ovce s Njim mogle ići prema pobedi nad svetom.