Sin mu reče: Oče, zgrešio sam i Bogu i tebi. Nisam više dostojan da se zovem tvojim sinom.

Ali otac naredi svojim slugama: Brzo donesite najbolju odeću i obucite mu je. Stavite mu prsten na ruku i obujte mu sandale na noge i uhvatite ugojeno tele i zakoljite ga, da jedemo i da se radujemo. Jer je ovaj moj sin bio mrtav, ali je oživeo. Bio je izgubljen, ali je sada nađen.

Onda počeše da proslavljaju. (Luka 15,21-24 NSP)

PRIČA o izgubljenom sinu je možda najpoznatija od svih Hristovih priča. ona ne daje smo privlačnu priču već i divni sažetak evanđelja Božije ljubavi i oproštenja. Iako se u ovoj priči suštinski radi o istinskom pokajanju (stihovi 7.10.18.21), ona je više od jednostane ilustracije i sadrži doktirnu pokajanja. Iako ona to čini lepo i znamenito, ova priča nam aktuelno otvara put da sagledamo delo milosti IZ PERSPEKTIVE OČEVOG SRCA.

Nije teško oslikati scenu. Osim nekih pogleda koji se više odnose na stara Jevrejska pravila nego na naša (sluge, sramota u vezi farmi svinja, ugojeno tele), sve drugo je izgleda univerzalno i poznato. Međutim, postoji nekoliko važnih znakova u ovoj glavi koje ne smemo ispustiti.

Jedan znak koji treba da vidimo je forma priče. Navikli smo da vidimo tri priče u ovom poglavlju, naime, priče o izgubljenoj ovci, izgubljenom novčiću, i izgubljenim sinovima. Međutim, prema 3.stihu, umesto toga ovde treba da vidimo jednu priču iz tri dela.  Ova tri dela se kreću u pravcu spiralnog kretanja, kulminirajući pričom o izgubljenim sinovima. To je kao da je Hristos kazao: ‘Pomislite na brigu i surevnjivost pastira koji traži izgubljenu ovcu, ili žene koja traži izugbljenu drahmu. Pomislite na radost koju oboje imaju kada nađu šta su izgubili. Sada pomisliste na oca koji je izugbio svog sina…’

Treba da primetimo i okolnosti ove priče (stihovi 2 i 3). Na putu prema Jerusalimu, Hristos je bio dostupan carinicima i grešnicima (Luka 15,1-2), na očiglednu žalost Fariseja. Oni su se žalili: ‘Ovaj prima grešnike i jede sa njima’ (stih 2). Koliko god da je ova izjava istinita i slavna, oni  su je izgovorili kao žaljenje.  Sa uzdržanjem e može reći da je moguće žaliti se na evanđelje, ali upravo se to ovde desilo.

Konačno, moramo primetiti povoljnu poziciju priče.  Ova priča je Hristov odgovor Farisejkim ljutim prigovorima. Možemo ovako misliti o tome: kao što je otac u priči izašao i moli starijeg brata (stih 28), tako je i Hristos ostavio ostale pokajane grešnike da bi molio Fariseje kroz ovu priču. Ovo je dakle Hristova molba onima koji se žale na evanđelje.

Postoje tri glavna elementa u poruci ove priče.

PRVO, Hristos pokazuej odlazak od Boga. Čovek je otišao od Boga i on je sada izgubljen, odsečen i odvojen od zajedništva sa Njim. Kao izgubljena ovca, on je izgubio blizinu pastira, tako i pašu, zaštitu i vodstvo. Konačno, on je izgubio sam život. Kao izgubljeni novčić, grešnik može imali lik svog Stvoritelja kao otisak, ali je sad igzbljen i neupotrebljiv dok se ne nađe. Kao mlađi sin, grešnik je više voleo svoje želje u dalekoj zemlji nego Božiju blizinu. U Božijoj prisustnosti je svetlo i život, a u dalekoj zemlji je mrak i smrt. Stariji sin nije ništa manje odsečen od oca. Iako je geografski bio blizu, njegovo srce je više volelo prijatelje od svog oca. Činjenica da je radio kao rob u kući svog oca ne govori ništa o njegovoj vernosti. Jasno je da su oba sina odsečena od istinskog izvora života i da su svisnuli u njihovoj samoizabranoj smrti, jedan u svinjskom koritu, drugi u klopci samopravedne revnosti i gnjeva.

Ipak ovo ne iscrpljuje briljantnost ove priče kada opsuje naš odlazak od Boga. Jer priča nastavlja razmatrajući izgubljenost grešnika – iz Božije perspektive. Ovde leži istinska sila priče. Primetite kako Hristos provodi malo vremena na doživljaju izgubljene ovce, i kako se fokurisa na pastira koji je izgubio ovcu. Hristos ne provodi vreme na vrednosti novčića koja je bila van dometa, sakrivena u mraku, već se umesto toga usmerava na ženu koaj je izgubila novčić i njeno marljivo traženje.  U priči o dva sina, Hristos provodi neko vreme opisujući kako izgledaju oba izgubljena sina. Ali nas dva puta usmerava na oca kao da se ova izgubljenost  i njega tiče. On ima oca koji ponavlja dva puta: ‘Jer je ovaj moj sin bio mrtav, ali je oživeo. Bio je izgubljen ali je sada nađen… ali treba da budemo veseli i da se radujemo, jer je ovaj tvoj brat bio mrtav, ali je oživeo; bio je izgubljen, ali je nađen.’ (stihovi 24 i 32).  Glavna tačka je ovo: ono što je izgubljeno nije samo po sebi izgubljeno; izgubljeno je sa Božije perspektive. 

DRUGO, priča pokazuje Božiji oporavak grešnika. U priči, izgubljeni sin se nije odmah vratio ocu kada se pojavila glad ili kada je ušao u oskudicu. Izgubljeni in je i dalje imao neka rešenja – barem je tako mislio. On se sam pribio kod žitelja te zemlje. Reč pribiti u originali znači da se ‘zalepio’ ili ‘zacementirao’ za ovog čoveka. On se suštinski zavetovao ovom čoveku, stavljajući se pdo njegov autoritet. Ovo nije bila povoljna pozicija, jer čitamo ‘…ali mu niko nije davao.’ (16 stih).  Sve ovo ilustruje činjenicu da izgubljeni sin nije mogao i  nije hteo  da se oporavi. On je sam daljer zarobljavao sebe, dok ‘nije došao sebi0 (stih 17). Kritična promena se desila kada je postao priseban (uporedi marko 5,15). Onda je počao da računa sa ‘nebom’ (stih 18) ili , još tačnije, Bogom neba. Takođe je video sebe, svoju bedu i greh. Rekao je, ‘a ja umirem od gladi’ (stih 17). Ova reč u originalu doslovce znači ‘ja uništavam sebe’.  Video je smrt kojoj se predao. Najzad, on je takođe dobio drugo stvatanje o svom ocu (vidi stih 17).

Međutim, ono što je ovde važno videti jeste da je Božlja ljubav tražila ovog izgubljenog grešnika. Ova promena njegovog uma je bila rezultat, ne razlog, besplatne milosti. Dva puta je otac kazao da je njegov sin bio mrtav i da je oživeo i da je bio izgubljen i da je pronađen. Hristos daje naglasak ‘da je pronađen’.  Uostalom, šta može mrtav grešnik učiniti za svoj oporavak? Kao što je izgubljenoj ovci potreban pastir da je nađe, i izgubljenom novčiću žena, tako je i izgubljenom sinu potreban otac da ga nađe. Na isti način, mrtvom grešniku je potreban Bog u Hristu da ga nađe. To se tačno desilo sa Hristom i njegovim carinicima i grešnicima (Luka 15,1-2).

TREĆE, priča uči o grešnikovom radovanju u Bogu. Važno je primetiti da, radost u priči ima svoje poreklo u čevoj ljubavi. Sin je i dalje mislio o tome kako da svoom ocu bude kao sluga koga je otac poslao prema njemu. Kada su se sreli, očeva ljubav je otklonila duh ropstva koji je njegov sin podnosio. Priča to ovako oslikava: ‘Njegov otac ga je video, i sažalio mu se, i potrčao, i pao na kolena, i poljubio ga’ (stih 20). Kakva radost je obuzela sinovljevo srce. Duhovna istina je jasna. Kada Gospod traži, nalazi, i spasava izgubljenog grešnika, On izliva svoju ljubav u grešnikovo srce (vidi Rimljanima 5,5). Kao rezultat toga dolzai ‘radost Božja kroz našeg Gospoda Isusa Hrista’ (Rimljanima 5,11).

U ovom priči, Hristos otkriva sebe u evanđeoskoj ljubavi. To što je mnogima teško da vide Hrista u ovoj priči govodi da On sakriva sebe. Kada ljudi čitaju o ocu izubljenog sina, oni odmah misle na Oca u Božansktvu. Važno je da zapamtimo, da Otac otkriva sebe kroz Sina; reči i dela Sina govore o Njegovom Ocu. Iz tog razloga, Hristos kaže Filipu u drugoj prilici: ‘Toliko sam vremena sa vama i nisi me poznao, Filipe?  Ko je video mene,video je oca; pa kako ti govoriš: pokazi nam Oca’ (Jovan 14,9). Namera je dakle, da nam otac u priči pokazuje ljubav koja traži, nalazi, spasava a koju Bog pokazuje u Isusu Hristu izgubljenim grešnicima kao što su carinici (videti Luka 15,1-2).

Pogledajmo kratko ova tri aspekta:

1.U Hristu vidimo Božiju ljubav koja traži. Kao što pastir traži izgubljenu ovcu i žena izgubljeni novčić, isto tako u Hristu, Bog traži izgubljene grešnike, koliko god da su pali u bedu, kao i ovaj mlaži sin, ili kao onaj stariji koji je bio izgubljen u samopravednosti. Upravo kao što su carinici u ovom tekstu bili iznenađeni Hristovom milošću koja ih traži, isto tako naša srca moraju bili slomljena Božijom ljubavlju koju Bog pokazuje u Hristovom evanđelju. Kroz silu Hristovog Duha Svetoga, mi kao izgubljeni sin, moramo ‘doći k sebi’ i priznati da smo sagrešili Bogu.

2.U Hristu vidimo ljubav koju nalazi. Hristos, ne samo da traži grešnike, nego ih je i otkupio. Cena Njegova misija je bila da plati za njih. On je izbačen iz očevog doma na krst da bi tamo na Sebe prezuzeo kaznu izgubljenog sina, da bi mu omogućio da se vrati u Očev dom. Bio je voljan da uzme greh i sram i ukor i kaznu grešnika na Sebe da bi im umesto toga pružio prihvatanje, oproštenje, i haljine spasenja.

3.U Hristu vidimo Božiju spasonosnu ljubav. Kada je kasnije Zahej pozvan kao ‘sin Avramov’ (Luka 19,9), Hristos je kazao za Sebe: ‘Sin čovečiji dođe da potraži i spase izgubljeno’ (Luka 19,10). Mogli bismo kazati da je izgubljeni sin doživeo spasenje istom spasonosnom milošću. Bog, radi Hrista, može prihvatiti grešnike i dovesti ih u zajedništvo sa Njim. Radi Hrista, oni mogu biti obnovljeni kao sinovi Božiji. I umesto da budu mrtvi, oni su oživljeni u Hristu.

Da li smo mrtvi ili živi? Izgubljeni ili nađeni? Odgovori na ova pitanja zavise od našeg odnosa sa Bogom u Hristu, koje odslikava otac u ovoj priči. Ako smo još uvek udaljeni od Njega svojim grehom, kao što svi jesmo po prirodi, mi smo izguljeni. ostaćemo izgubljeni sve dok ne dođemo k sebi i vratimo se Bogu.

Oni koji ne veruju da su izgubljeni i ne zanju i ne dele radosti izgubljenih grešnika koji u spaseni trebaju da budu osvedočeni ovom pričom. Hristos je primao grešnike i jeo s njima (Luka 15,2). Ali Fariseji nisu hteli da učestvuju u radosti i proslavi i tako su osudili sebe koa oni koji su bez ljubavi i života. Ako imamo milost, imaćemo milostivi duh prema izgubljenima. Moglo bi se reći, milsot i radost su ‘bliski srodnici’.  Tamo gde je jedan, drugi ne može biti daleko.

Ovo ne znači da svako može uvek razlikovati početke novog života. Na primer, kada je Savle iz Tarsa spasen, neki u Jerusalimu ‘nisu verovali da je učenik’ (Dela 9,26). ovo se može desiti i danas. Ipak ovo se razlikuje od ljutnje starijeg brata. Stariji brat je i dalje bio u ropstvu zakonskih zasluga, i bio je zavidan i očajan što njegov brat nije radio kao on. Neka obraćenje grešnika oko nas bude test da sli smo zaista istinski okusili da je Gospod dobar, ili i dalje operišemo ispod šeme legalizma i radujemo se samo kada su drugi u istom ili većem ropstvu od nas. Kako je neophodno da nas Božija milost u Isusu Hristu, prvi put ili uvek iznova dovede u istini i doživljaj spasenja, da se ‘hvalimo Bogom kroz Gospoda našega Isusa Hrista, kroz koga sada primismo pomirenje’ (Rimljanima 5,11)