Molitva: Svemogući večni Bože, Tvoja je volja da sve bude obnovljeno u Tvom ljubljenom Sinu, Caru careva i Gospodaru gospodara; daj milostivo da narodi na zemlji, podeljeni i zarobljeni grehom, budu oslobođeni i združeni pod njegovim premilostivim vođstvom; koji sa Tobom i Svetim Duhom živi i caruje, jedan Bog, sada i vodeka. Amin.

Propovedni tekst: Luka 23,39-43

U današnjem Evanđelju vidimo božiji suverenitet u spasavanju grešnika. Vidimo da su dva kriminalca razapeta zajedno s našim Gospodom, jedan s leve a drugi s Njegove desne strane. Obojica su bili veoma blizu Hristu. Obojica su videli i čuli sve što se dogodilo, u toku šest sati koliko je On bio na krstu. Obojica su umirali i trpeli jake bolove. Obojica su podjednako bili veliki grešnici i bilo im je potrebno oproštenje. Ipak, jedan je umro u svojim grehovima, nevernički a drugi se pokajao, verovao i zavapio Isusu za milost i bio spasen.

Ova činjenica treba da nas nauči poniznosti. Kako to da pod istim okolnostima jedan veruje a drugi ostaje u svojim grehovima? Zašto istu propoved jedan čovek sluša ravnodušno da drugi se moli i traži Hrista? Zašto je za nekog Evanđelje sakrivno a drugom otkriveno? Sve su ovo pitanja na koja verovatno nemamo odgovor. Jedino znamo da je to tako i da je beskorisno to poricati.

Naša dužnost je jasna i glasna. Treba marljivo da iskoristimo sva sredstva koja je Bog namenio za dobrobit ljudske duše. Nema potrebe da bilo ko bude izgubljen. Nema takve stvari u Pismu kao što je osuda putem dekreta. Ponude Evanđelja su široke, besplatne i za svakog. Božiji suverenitet nikada nije imao nameru da uništo čovekovu odgovornost. Jedan lopov je spasen da se grešnici ne bi razočarali, ali samo jedan – da se grešnici ne prevare.

Vidimo u ovom izveštaju nepromenljiv karakter pokajanja na spasenje. Mesto u izveštaju o lopovu pokajnicu često se zanemaruje. Na hiljade njih gleda prostu činjenicu da je on spasen u času smrti i dalje ništa ne vide. Oni ne gledaju izričite i dobro izložene dokaze pokajanja, koji su došli sa njegovih usana pre nego što je umro. Ovi dokazi zaslužuju našu najveću pažnju.

Prvi značajan korak u pokajanju ovog lopova bila je zabrinutost zbog grešnosti njegogov drugara koji je ružio hrista. Drugi korak je bio potpuno priznanje vlastitog greha. Treći korak bio je otvoreno priznanje Hristove nedužnosti. Četvrti korak je bila vera u silu Isusa Hristai Njegova volja da ga spase. Peti korak bila je molitva. Šesti i poslednji korak bila je njegova poniznost. Trebamo da zapamtimo ovih šest tačaka kada je u pitanju lopov i pokajnik. On nije imao mnogo vremena da pruži dokaze svog obraćenja. Ali, dobro je iskoristio vreme. Malo je umirućih ljudi koji su iza sebe ostavili tako dobre dokaze kao što ih je ostavio ovaj čovek.

Čuvajmo se pokajanja bez dokaza. Bojim se da na hiljade njih koji odlaze sa ovoga sveta sa lažima. Oni zamišljaju da će biti spaseni zato što se lovpo spasio u času svoje smrti. Da bi se spasili kao što se on spasio, oni zaboravljaju da je potrebno da se pokaju kao što se on pokajao. Što je kraće čovekovo vreme, još bolje treba da ga iskoristi. Što je bliži smrti dokazi koje ostavlja za sobom moraju biti jasniji. Ništa se sa sigurnošću ne može utvrditi kao opšte pravilo, ništa tako nije ‘labavo’ kao pokajanje u samrtnoj postelji.

U Evanđelju vidimo Hristovu snagu i volju da spasi grešnika. I to je zadivljujuće jer On može spasiti zauvek (Jevrejima 7,25). Ako istražimo Pismo od Postanja do Otkrivenja, nećemo naći nigde upečatljiviji dokaz Hristove sile i milosti nego što je u ovom izveštaju o spasenju lopova i pokajnika.

Vreme kada je lopov bio spasen bio je čas Gospdonje najveće slabosti. U agoniji je visio na krstu. Ipak, čak i tada, čuo je i uslišio grešnikovu molitvui otvorio mu vrata života. To je bila sila.

Čovek kojeg je naš Gospod spasio bio je zli grešnik na svom smrtnom času, bez ičega dobrog u svom prošlom životu što bi ga preporučilo i bez ičega važnog u trenutnoj situaciji, osim ponizne molitve. Ipak, bio je kao grana izvađena iz vatre. Sigurno je to bila milost.

Da li želimo dokaz da spasenje dolazi od milosti a ne od dobrih dela? Imamo ga u ovom slučaju. Ruke i noge ovog umirućeg lopova bile su zakovane za krst. On doslovno ništa niej mogao da učini za svoju dušu. Ipak je bio spasen kroz Hristovu bezgraničnu milost. NIko nikada niej primio tako veliku sigurnost oproštenja kao ovaj čovek. Umirući lopov nikada nije bio kršten, nikada nije pripadao ni jednoj crkvi i nikada nije primio Pričest. Ali, on se pokajao i verovao i zato je bio spasen.

Hristos se nikada ne menja. Put spasenja je uvek isti. Živ je onaj koji je spasio lopova pokajnika. Ima nade za najgoreg grešnika, samo ako se pokaje i uzveruje.

Vidimo i koliko je umirući dnevnik bio blizu odmora i slave. Čitamo da je Gospod rekao ovom zločincu, kao odgovor na njegovu molitvu: ‘Danas ćeš biti samnom u raju.’

Reč ‘danas’ sadrži nešto božansko. Ona nam govori da onog istog trenutka kada vernik umre, njegova duša je srećna i na sigurnom mestu. Njegovo potpuno otkupljenje još nije stiglo. Njegovo blaženstvo neće početi sve do vaskršnjeg jutra. Ali, nema tajnog odlaganja, nema doba neizvesnosti, nema čistilišta između smrti i nagrade. Ide u Raj onog dana kada bude poslednji put disao. U tom času, kada bude otišao, on je s Hristom (Filipljanima 1,23).

Setimo se ovih stvari kada naši verujući prijatelji budu zaspali u Hristu. Ne smemo žaliti za njima kao za onima koji nemaju nade. Dok mi žalimo oni se raduju. Dok se spremamo na sahranu i plačemo nad njima, oni su na sigurnom, srećni sa svojim Gospodom. Iznad svega, zapamtimo ove stvari, ako smo istiniti hrišćani, očekujući svoju smrt.

Umreti je ozbiljna stvar. Ali ako umremo u Gospodu, ne treba da sumnjamo da će naša smrt biti naša dobit.

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.