LUKA 24,35-48

PONOVO je uskrsli Isus među svojim učenicima. I opet čuju uskršnji pozdrav: Mir vama. Isus ih primiruje, ohrabruje. Ne trebaju se bojati, naprotiv, trebaju se radovati. Seda među njih i jede što su mu ponudili. Zatim im tumači kako se upravo tako i trebalo dogoditi. Pisma su od početka objavljivala da se tako treba dogoditi: da Hristos trpi, umre, pa da onda uskrsne. Poučava ih: Ovako je pisano: Hristos će trpeti i treći dan ustati od mrtvih, i u njegovo će se ime propovedati obraćenje i otpuštenje greha po svim narodima, počevši od Jerusalima. Vi ste tome svedoci. I ja evo šanjem na vas Obećanje Oca svojega. Ostanite zato u gradu dok se ne obučete u silu odozgor. 

To će biti zadatak apostola. Oni će objavljivati Hristovu muku, smrt i uskrsnuće i propovedati da je po njemu za sve narode došlo obraćenje i oproštenje grehova. Međutim, naglašava Isus: Vi ste moji svedoci. Tu smo. To je ono odlučujuće – svedočenje. Apostoli su zaista postali svedoci Hristovog uskrsenja i objavitelji spasenja. Oni su mogli posvedočiti ono što su čuli i doživeli. Apostol Jovan u svojoj Prvoj poslanici upravo to naglašava: Što bijaše od početka, što smo čuli, što smo videli očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše o Reči, životu… što smo videli i čuli, objavljujemo i vama. (1.Jovanova 1,1-3). Tako su apostoli objavili ne ono što su čuli od drugih, ili što su pročitali, nego ono što su sami videli.

Pa ipak, iskustvo očevidaca apostoima nije bilo dovljno. Isus im govori: Ostanite zato u gradu dok se ne obučete u silu odozgor. Trebalo je još na njih da siđe Sveti Duh. Naime, oni jesu bili očeviti, oni su zaista mogli rukama opipati uskrslog Isusa, mogli su – da su hteli – čak i prst staviti u njegove rane, ali pored svega toga apostolima je bila potrebna sila Duha Svetoga da bi im se pamet otvorila pa da bi mogli razumeti Pisma i tajne oduvek sakrivene u Bogu.  To je ono što neki nazivaju kvalitativni skok: tek po Svetom Duhu iskustvo apostola pretvara se u smislenu veru. Tek po Svetom Duhu mogli su razumeti značenje događaja kojima su bili svedoci.

Naravno da se i mi ovde nalazimo. I mi smo na svoj način svedoci čudesnih dela koja Bog na nama čini. Primili smo Božju silu u svetim Tajnama krštenja i miropomazanja, svake se nedelje jačamo svetom tajnom Pričešća. Svedoci smo njegove reči koju nam objavljuje u svakoj liturgiji, u svakoj službi reči. Toliko smo puta osetili njegovu blagost i nežnost u opraštanju po svetoj tajni pomirenja, a možda smo osetili i njegovu isceliteljsku ruku u svetoj tajni bolesnkičkog pomazanja. Videli smo radost koja se razliva u svetoj tajni braka. Uz sve to, svakodnevno možemo osetiti Božju brižnost i zauzetost za nas dok čitamo njegovu reč ili molimo. Naš Bog je zaista Emanuel – s nama Bog. Mi imamo to iskustvo.

I sad je na nama zadatak kao i na apostolima: svojim životom, svojom rečju, svojim životnim opredeljenjima da svedočimo za Hrista. Biti njegovo živo jevanđelje među ljudima. Da u nama ljudi mogu prepoznati i njegovu dobrotu i njegovo oproštenje, da se na nama i u nama vidi da smo susreli uskrslog i proslavljenog Isusa. Naravno da je sve to moguće: ta i mi smo se, poput apostola, obukli u silu odozgor, i mi smo primili Duha Svetoga, pa šta stmo videli i iskusili, to i svedočimo.

Slava Presvetoj Trojici. Amin.