2.Samuilova 7,1-5.8-11.

Luka 1,26-38.

Većina Božjih izabranika u Bibliji bili su muškarci. Na vrhuncu istorije spasenja pojavljuje se lik žene.  Marija iz Nazareta je slika ljudskog bića koje prihvata Božji plan spasenja. Marija je pružila Bogu najsavršeniju saradnju da po Njoj siđe u istoriju sveta. Kako se to konkretno dogodilo? Na koji način Marija prema spasenje Božje? Kako se Bog rađa u ljudskom svetu? Anđeo Gavrilo pozdravlja Mariju rečima: ‘Zdravo, milošću darovana’ (Luka 1,29). Izvorni grči izraz je u pasivu.  Pasivni glagolski oblik jasno pokazuje da reč milost ne govori ništa o primaocu, nego o delitelju milosti.  Ne spominje se šta je Marija učinila. Samo se kaže da ju je Bog izabrao. Marija je savršeni primalac.  Vredi takođe primetiti da Marija ne kaže: ‘Gospode, nisam dostojna’, kako je to uobičajeno kod drugih biblijskih

Bogojavljanja (teofanija). Ona samo kaže: ‘Neka mi bude po reči tvojoj.’ (Luka 1,33).  Bog, dakle, ne traži da neka osoba bude unapred ‘dostojna i vredna’.  Bog stvara i daruje dostojnost i vrednost samim činom izbora.  Drugim rečima, Bog me ne ljubi jer sam ja dobar, nego: ja sam dobar jer me Bog ljubi.

Bog je stvorio svet i nastavlja da stvara u svakom trenutku vremena. I mi ljudi u tome učestvujemo. Mi trebamo Boga i Bog treba nas.  Svaka dobra inicijativa dolazi od Boga, ali je On nemoćan ako ne želimo da sarađujemo.  Bogu treba naš pristanak.  Uprkos teškim iskušenjima i društvenom metežu, vlastiti život treba staviti u Božje ruke da raspolaže našim vremenom i našim talentima, kao što je trebao Marijin: ‘Neka mi bude.’ Ko zna kakva čuda propuštamo da učinimo zato što nismo dali svoj pristanak.  Bog nas stalno poziva da se uključimo u Njegovu igru, a ne da zbrajamo samo svoje jadne rezultate. Bog je visok ulog, i to je jedina kocka u koju se treba upustiti.  Sve druge kocke su poroci. Mudar čovek bira Boga za učitelja i ljubav kao put. Sve ostalo su stranputice.

Poučno je da se zaustavimo na prvom čitanju. U njemu se opisuje kako je David nameravao da sagradi Hram Gospodnji. Izlaže svoj plan proroku Natanu. Prorok ga na početku podržava. Međutim Bog mu daje drugi nalog. ‘Nisam nikada prebivao u kući otkako sam izveo iz Egipta sinove Izrailjeve pa do dana današnjeg, nego sam bio lutalica pod šatorom i u prebivalištu.’ (2.Samuilova 7,6)  Bog ne želi kuće od drveta i kamena. Ne voli da se veže samo uz jedno mesto. On radije sledi trag života i ljudi. Tamo gde ljudi rade, slave, sučeljavaju se sa zlom, Bog je prisutan. Natan polako uviđa da je u kući od drveta i kamena Bog prisutan samo za one koji ga posećuju. Živi Bog, međutim, želi prebivati i među onima koji nikada nisu zakoračili u njegovu zemaljsku kuću (hram, svetilište). Umesto izgradnje hrama, Bog priprema sebi jaslice (uporedi Luka 1,26-38). Samo njegov konačni predstavnik u liku Mesije jeste onaj koji može da sagradi hram imenu Božjem, a da taj hram ne bude delo ljudskih nego Božjih ruku.

U Adventu iščekujemo ispunjenje Božjega obećanja da će nam poslati svoga poslanika, svoga sina. Po njemu i u Njemu ljudi će se klanjati Bogu ‘u duhu i istini’ (Jovan 4,24).  Nažalost naše dnevne aktivnosti, ubrzana, rastresena i bučna svakidašnjica, ne čini nas dalekovidnim, čujnim i prijemčivim za Božji dolazak.  Kada je jezero uzburkano, ne može se videti njegova dubina. Tek tiho jezero omogućuje pogled u dubini.  Naš dolazak Bogu i Božji dolazak k nama pretpostavlja sabranost, budnost, osluškivanje.