NA VELIKI PETAK Crkva je u velikoj tišini. Bogosluženje započinje u potpunoj tišini: zvona ne zvone, nema sviranja, nema pevanja. Crkva Hristova – to smo mi sabrani na spomen Hristove muke – osećamo se kao zatečeni, svesni da ne možemo dokučiti strahovu, ali i izvanrednu uzvišenost ovog trenutka i Božje veličine. Znamo i verujemo: Bog je večan, neizmeran, svemoćan, neshvatljiv, jedini koji stvarno jeste i koji je oduvek bio i koji će večno biti. On je onaj po kojem je sve i od kojega je sve. Taj Bog nam na Veliki petak otvara svoje srce i pokazuje se kao neizmerna ljubav. Bog nam daje srce svoje – svoga ljubljenoga Sina. O toj uzvišenoj Tajni Božje ljubavi, Pavle s divljenjem govori:
5Ova nada ne razočarava, jer je Bog izlio svoju ljubav u naša srca Duhom Svetim koji nam je dat. 6Jer, dok smo još bili nemoćni, Hristos je u pravo vreme umro za bezbožne. 7Naime, jedva da bi ko umro za pravednika, premda bi se neko i odvažio da umre za dobrog čoveka. 8Ali, Bog je pokazao svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas dok smo još bili grešnici. (Rimljanima 5,5-8)
Prorok Isaija govori (Isaija 52,13-53,12) govori o ‘sluzi Gospodnjem’, tj. sluzi Božjem. Prorok ga je mogao zamišljati kao poslednjeg, velikog proroka, kao Mesiju. Ali nije mogao nazreti veličinu vlastitog proroštva, Taj sluga, zapravo je pravi utelovljeni Sin Božji. Evo kako pismo govori: A on je naše bolesti poneo, naše je boli na sebe uzeo, dok smo mi držali da ga Bog bije i ponižava. Za naše grehove probodoše njega, za opačine naše njega satreše. Na njega pade kazna – radi našeg mira, njegove nas rane isceliše.
Toliko smo puta bili neljudi. Toliko smo puta nedostojno i mislili i govorili i činili. Toliko smo puta izdali i sebe i bližnje i našeg Gospoda. Toliko puta – kad bi ostajali sami sa sobom – stideli smo se samih sebe. U pojedinim trenucima kad smo bili duboko iskreni, stvarno se nismo mogli sami sebi dopasti. A Bog prilazi nama takvima. On je poput bezbrižnog roditelja koji plaća nestašluke svoje dece i koji sam trpi zbog njihovih ludosti.
Bog šalje najvrednije što ima: svoga Sina. I on preuzima na sebe svu krivicu. Na njega se sručuje sav gnev, sva srdžba, sva strahota kao posledice naših grehova i naših ludosti.
Poznat je osećaj kad stojim pred nekim koji nam je sve dao, a mi za uzvrat – ništa. Svaki je čovek takav pred Bogom. Pogotovo danas.
Kako počinje služba za Veliki petak? Sveštenik se u dubokoj moliti prostire pred ogoljenim oltarom. I mi se u srcu duboko klanjamo pred Bogom. I želimo Bogu reći: Hvala ti, Bože. Hvala ti za tvog ovaploćenog Sina koji je na sebi izneo teret i strahovu naših grehova. Hvala ti za tvoju neizmernu, neshvatljivu i uvek vernu ljubav.
Duboko smo svesni svojih grehova, ali još svesniji silne Božje ljubavi. Klanjamo se duboko tajni Božjeg spasenja u predanju njegovog Sina Isusa Hrista. Neka nas taj duh zahvalnosti obuzima svakoga dana i neka nas ojača da svojim životom uvek odgovaramo darovima silne i neshvatljive milosti Božje – u Hristu Gospodu. Amin.
Lepo razmišljanje. Hvala na tekstu.