Biblijski tekstovi: 2.Timoteju 1,6-8.13.14; Luka 17,5-10.
Božja reč nas podstiče da razmišljamo o veri, svojoj vlastitoj veri o svome iskustvu vere. Isus govori svojim apostolima o živoj, čvrstoj i delotvornoj veri. To znači da nije dosta samo verovati, nego i svoju veru delima pokazati. Samo živa i delotvorna vera čini nas pravim hrišćanima, jer kao što je telo bez duše mrtvo, tako je i vera bez dobrih dela mrtva. Vera bi trebala da prožima sav naš život. Ona daje poseban smisao našem živout. Živimo i radimo uvek sa svešću da smo pred Bogom.
Vera je Božji poziv. Dar Duha koji nam omogućuje da čitavo svoje biće predamo njemu koji je veći od nas i da prihvatimo njegovu poruku. Vera je čin poverenja i potpunog predanja Bogu. To je lični susret čoveka s Bogom. Vera je naš odgovor na Božju objavu. Bog koji je sama ljubav, objavio nam se. Pavle će reći svom učeniku Timoteju: Zbog toga te podsećam da raspiriš Božji blagodatni dar, koji je u tebi kako sam položio svoje ruke na tebe. Ne stidi se, dakle, svedočanstva za Gospoda našega, ni mene – njegova sužnja, nego postradaj sa mnom za jevanđelje po sili Boga. Drži se primera zdravih reči koje si čuo do mene u veri i ljubavi koja je u Hristu Isusu. Lepo, povereno ti dobro sačuvaj Duhom Svetim, koji obitava u nama. (2.Timoteju 1,6.8.13.14) Naša vera se ne temelji n aočekivanju nagrade, već je ona prožeta Duhom Hristovim da činimo dobro oko sebe. Ipak misao o nagradi i kazni može nam pomoći u našem izboru puta pravednosti koji vodi u Carstvo Božje.
Vera je uvek stav čitavog čoveka. To je lični susret čoveka s Bogom.  Verovati znači uvek kroz život slušati Boga, ponizno za Boga biti otvoren, u Boga se uzdati, svemu se od Boga nadati. To znači imati udela u Božjem životu. To znači reći da na Božju objavu. A Božja objava je u prvom redu poruka i svetlo. Božje svetlo na naš život, na istoriju, na dobro i zlo, na samoga Boga i na ljubav kao zadnju vrednost. Božja objava je Božji pogled na našu stvarnost. Gledati očima vere znači gledati Božjim očima.
Čovek može da bira: prihvati taj Božji dar ili ga odbiti. Nije lako verovati. Vera se može pokolebati, može sustati, može se izgubiti. Zato govorimo o slaboj i jakoj veri, o živoj i mrtvoj. Zaista je teško i nepodnošljivo stanje osobe kojoj je duša otrovana, kojoj su ideali srušeni i pogaženi i koja je izgubila vrlo dragoceni dar vere.
Vera nam može biti opterećena pritisnuta poteškoćama i mukom, besmislom i sumnjom.  Tako temelj naše hrišćanstva može biti uzdrman. Pod opterešenjima počinje pucati. Zato svako od nas ima zadatak da čini nešto za svoju veru. Zato su tu pouke, propovedi, knjige.
Smešno je kad neki govore: Ne mogu da verujem, jer nisam video. Čim vidiš, znaš. A veruješ u ono što još ne vidiš. U to gledamo tuđim okom, okom onoga koji je to video, za sve to zna. U tom smilu kaže sv.Pavle: Vera je jamstvo za ono čemu se nadamo.  Vera mora biti živa, mora biti život. Vera je snaga, vera je život, dar, dinamizam.
Briga za veru je obuzimala i Isusove učenike. Bili su svesni da je njihova vera slaba i mlaka, kolebljiva i opterećena zemaljskim interesima. Molili su Gospoda: Umnoži nam veru.  Bolje je reći: Daruj nam više vere, uvećaj nam, ojačaj veru. Na taj način daju nam vrlo značaja podsticaj: Dužni smo da molimo da se naša vera uveća i ojača. To je i ono najvažnije što možemo učiniti za ustrajnost u svojoj veri.
Na njihovu molbu Gospod slikovito odgovara: Da imate vere koliko je zrno gorušičino, rekli biste ovom dudu: iščupaj se s korenom i presadi se u more i on bi vas poslušao. 
Ova slika sadrži dvostruki paradoks. Dud je poznat po dubokom korenju. Kažu da njegovo stablo može živeti i 600 godina. Iščupati dud – to graniči s nemogućnošću. S druge strane – besmisleno je presađivati drvo u more, u vodu. Gospod želi reći da čovek po veri poprima božansku snagu. Nema takve situacije koju ne bi vera prevladala. Ona nalzi smisao i u ‘besmislu’ svetlo u tami, izlaz u slepoj ulici, snagu u slabosti, silu u nemoći, život u smrti.
Vera mora biti jaka, tako jaka da i brda prenosi. Ali ne zaboravmi da je ovde reč o brdima u nama koja preče da se Bog po nama objavljuje drugima i pokazuje drugima. Ta su brda ono što nas zatvara u nas same da ne vidimo drugoga, da ne vidimo tuđe potrebe. Ta brda su naše sklonosti kojima umirujemo savest te umišljamo da smo dobri vernici i hrišćani ako od vremena do vremena provirimo u crkvu pošaljemo ukućane u crkvu ili… Ta brda su nehaj za odgoj dece. Eto, ta brda mora ukloniti jaka vera. Zato molimo da nam Gospod umnoži veru.
Vera nam je kao put kojim dolazimo do večne sreće. Ako samo poznajemo put a njime ne idemo, nikada nećemo doći do cilja, isto je tako i kod vere, ako mi poznajemo dužnosti svoje svete vere, i ne vršimo ih, nikada nećemo doći do spasenja.
Vera daje razumnom čoveku dostojanstvo, ona ga uzdiže k Bogu, i zato je samo čovek vere u pravom smislu potpun čovek. Svaki čovek teži neodoljivo za srećom, a svako zna da potpune sreće nema na zemlji. Vera nas uči kako ćemo postići tu pravu sreću za kojom čezne svako ljudsko srce.
Vera nas uči da je sreća ovde na zemlji samo u čistoj savesti, a potpun nakon smrti u večnosti na drugom svetu. Vera nam pokazuje pravu našu svrhu i nadom u večnu sreću ublažuje nam patnje i učvršćuje nas u ljubavi i pravdi prema bližnjemu.
Vera čoveka potpuno oplemenjuje i potiče ga da ljubi svoga Stvoritelja i Spasitelja.
Zdrav razum nas ući da je sasvim opravdano što Bog od nas traži pored vere i dobra dela. Kad mi usadimo neku voćku, sigurn nećemo biti zadovoljni s tim da nam to stablo samo uzraste i donese golo lišće, mi očekujemo od njega obilni rod, dakle brojne plodove. A ako stalbo ne rodi, posećićemo ga i baciti u vatru, jer zašto se oko njega mućiti kad ne donosi roda. Na isti način postupa Gospod Bog kad nas je postavio na ovaj svet, i što je još važnije pozvao nas svojom milošću u svetlo vere i to prave vere. On ne može biti zadovoljan time da mi samo živimo, nego da nosimo i plodove dobrih dela i na taj način odgovorimo svojoj uzvišenoj svrsi za koju smo stvoreni, a to je večno spasenje.
Vera je samo početak našega spasenja, dakle sama vera nije dosta za spasenje. Vera i dobra dela će nas spasiti. Lepo kaže sveti Jakov. Vera bez dobrih dela je mrtva. Vera niej smao poznavanje verskih istina, nego još više kreposno življenje po veri. VEra je živa kad živimo po Božjim i crkvenim zapovestima.
Zato Isus Hristos kaže: Neće svaki koji mi govori Gospode, Gospode ući u carstvo nebesko, nego onaj koji vrši volju Oca mojega, koji je na nebesima.  Bog nam je podelio dar svete vere da po njoj nasleđujemo život Isusa Hrista i tako zaslužimo večno blaženstvo na nebesima.
Vera je čin koji izvode dva činitelja: s jedne strane Bog, koji poziva, a s druge strane čovek koji je pozvan morao bi odgovoriti na taj poziv.
Vera je kod čoveka trostruko delo: delo njegove pameti, njegove volje i njegovog srca. Vera je konačno veliki Božji dar, Božja milsot koju Bog slobodno daje kome želi dati. Ona nam dolazi od Boga i mora se razrasti na zemlji. S verom naš život dobija novo svetlo, koje se odnosi na Boga i Božji svet, ali u isto vreme i na čoveka i na ljudski život.
Vera nam otkriva neizmernu ljubav i dobrotu Boga koji nas je želeo imati i zato nam je darovao život. Njegovo proviđenje nas prati čitav život i bdi nad nama. Vera nas čini prijateljima Božjim. Vera je svakom čoveku neophodno potrebna za spasenje. To i sam Hristos potvrđuje kad kaže: Koji uzveruju i pokrste se, spasiće se, a koji ne uzveruju osudiće se. Isus je zato došao s neba na zemlju, da nas otkupi i da nas u pravoj veri pourči po kojoj ćemo se najsigurnije spasiti i doći u nebo.
Ništa nam neće koristiti, niti naše intelektualne, ili telesne sposobnosti, ni zemaljska dobra na putu u nebo. Tu pomaže samo prava vera i dobra dela. Jer ona je onaj most koji spaja zemlju s nebo i ne može se na neki drugi način doći u nebo, nego samo preko tog mosta.

Pravi vernik širi oko sebe dobrotu Božju, ljubav, prijateljstvo, mir. Ne očekuje nikakvu nagradu za uzvrat, niti aplauz, nego čini dobro jer veruje Bogu koji ga je i pozvao i odabrao, veruje da tako izvršava ono što mu je Bog poverio tako postaje Bogu slučan, približav ase večnom dobru. Na kraju će ga Gospod prizvati k stolu – kad ispuni svoju dužnost i bude spreman reći: evo izvršio sam što mi je bila dužnost.

Prava živa vera od koje pravednik živi, sadrži zato u sebi i imperativ. Vera nije samo naša unutrašnja potreba, potreba da se oslonimo na nekog jačeg, nije naša unutrašnja opuštenost, nego i unutrašnja motivacija, sila koja nas potiče na delovanje. Ona je i dužnost. Stoga, kako reče Isus na drugom mestu: Neće svaki koji mi govori Gospode, Gospode, ući u carstvo nebesko, nego onaj koji vrši volju moga nebeskoga Oca (Matej 7,21). Dakle, treba i izvršiti ono što verom spoznajemo da je Bogu milo.

Dok tako razmišljamo o veri, dok propitujemo svoje lično iskustvo vere, valja nam se upitati: da li smo u svojoj veri uistinu strpljivi, primamo li s pravim pouzdanjem sve što nas snalazi, da li smo ustrajni na putu dobra kojim smo krenuli prema Božjem pozivu, izvršavamo li ono što u svetlu vere spoznajemo kao dobro koje se traži upravo od nas? Da li smo uvek spremni i delom zasvedočiti svoju veru? Zasvedočiti celim svojim životom. Vera nam ne sve biti spoljašnje odelo, ma koliko lepo bilo, kojim bismo se pred ljudima zaogrnuli.

Vera je dar Božji, snaga Božja u nama darovana kako bi je pretvorili u delo Božje. Dužni smo da pokažemo dobrotu našega Boga, pokazati svetu, svim ljudima ko je Bog u kojeg verujemo. Ne zaboravimo Bog nas je za sebe stvorio i s određenom namerom poslao baš u ovo milosno vreme u ove okolnosti. U nas je stavio iskru prve ljubavi i ta iskra ljubavi neka nas ražari da ne kukamo nad zli vremenima i nepravdama što nas snalaze nego kako bi kao pravi angažovani vernici i svojim delima pridoneli raskrinkavanju greha i nepravde, da bi istina, pravednost, dobrota, ljubav i mir zasjali među svim ljudima.

Vera je početak ljudskog spasenja, i koren sveg opravdanja.

Slava Presvetoj Trojici. Amin.