A kad pogleda gore, vide bogate ljude kako stavljaju svoje darove u kovčeg za priloge. A vide i jednu siramšnu udovicu kako stavlja tamo dve lepte, i reče: zaista, kažem vam: ova siromašna udovica stavila je više od svih; jer su svi ovi priložili dar Bogu od svoga izobilja, a ona je od svoje sirotinje stavila sve što je imala za život. (Luka 21,1-4)

Iz ovog izveštaja, naučićemo s koliko pažnje Gospod Isus Hristos gledan na stvari koje se događaju na zemlji. Čitamo da je video bogate ljude kako stavljaju svoje darove. Takođe, video je i jednu udovicu. Možemo opravdano pretpostaviti da je um našeg Gospoda u ovom trenutku bio u potpunoti zaokupljen događajima koji su bili pred Njim. Izdaja, nepravedno suđenje, Njegov krst, Njegove patnje, smrt, sve je to bilo jako blizu. Približavalo se uništenje hrama, raseljavanje jevreja, dug period pre Njegovog dugog dolaska, sve su to bile stvari koje su se rađale u Njegovom umu kao slike. Neće prići ni nekoliko trenutaka i On će govoriti o ovome. Ali, ipak vidimo da je On u trenucima kao što su ovi zapažao sve što se dešava oko Njega. On smatra da neće biti ispod časti ako razmotri ponašanje ‘neke siromašne udovice.’

Zapamtimo da se naš Gospod Isus nikada ne menja. Stvari o kojima čitamo u odlomku koji je pred nama jesu stvari koje se događaju u celom svetu. ‘Oči su Gospodnje na svakom mestu, i posmatraju i zle i dobre.’(Poslovice 15,3) NIšta niej toliko beznačajno da bi izbeglo Njegovu pažnju. Ništa niej toliko trivijalno a da ne bude zabeleženo u knjigu Njegovih sećanja. Ista ruka koje je stvorila sunce, mesec, zvezde, bila je ruka koja je stvorila zujanje komarca i krilo muve sa savršenom mudrošću. Oko koje vidi šta se dešava u carskim i vladarskim sobama, jeste oko koje primećuej sve što se događa u radničkoj kući. ‘I nema stvorenja koje je sakriveno njegovom pogledu, nego je sve golo i otkriveno pred očima onoga kome moramo položiti račun.’ (Jevrejima 4,13) On meri malo i veliko potpuno drugačijim merilima nego što su čovekova merila. Događaji u našem životu kojima mi ne pridajemo pažnju često su, prema Hristovom gledanju, veoma ozbiljne i važne stvari. Postupci i dela siromašnog čoveka u toku jedne nedelje, koju većina ovog sveta ne smatra mnogo važnim, često su zabeležena kao značajna i važna u Hristovim knjigama. On, koji je prietio dar jedne siromašne udovice s istom pažnjom kao i darove mnogih bogatih ljudi, živ je i danas.

Neka bi se verni iz nižeg staleža utešili ovom snažnom istinom. Neka bi se svakodnevno podsećali da njihov Gospodar na nebu uzima u obzir sve što je učinjeno na zemlji, i da živote onih u kolibama vidi isto koliko i živote careva. Postupci siromašnog vernika imaju isto dostojanstvo koliko i postupci prinčeva. Mali doprinosti potrebama crkve koje radnik izdvaja od svojih jadnih primanja isto toliko su vredni u Božijim očima koliko prilog od deset hiljada dinara i od plemića. Razumeti ovo u celosti jedna je od najvećih tajni srećnog života. Osećati da Hristos gleda na čoveka kakav on jeste, a ne na ono što taj čovek ima, pomoći će nam da se sačuvamo zavisti i gunđanja. Srećan je onaj ko je naučio da kaže kao David: ‘A mene nevolje i jad pritišću. Ali se Gospod brine za mene.’ (Psalam 40,17)

Naučićemo iz ovog izvešaja i ko su oni koje Hristos smatra najdarežljivijima kada daju novac za Božje delo. Isus je govorio o ženi koja je dala dve lepte u blagajnu i rekao da je ona dala više od svih ostalih. Svi su dali od svog izobilja za Božije delo ali ona je od svoje oskudice dala sve što ima. Iz ovih Hristovih reči učimo da On, ocenjujući nečiju darežljivost, gleda na nešto veće a ne samo na iznos koji neko daruje. On gleda na srazmernost koju dar ima u odnosu na njegovo imanje. On gleda na nivo samoodricanja koje se pokazuej u njegovom darovanju. On bi želeo da znamo kako izgleda kao da neke osobe daju mnogo u verske svrhe, a to je u Božijim očima veoma malo, a s druge strane neko daje veoma malo, a to je u Božijim očima mnogo.

Tema ovog izveštaja data je nama za naše samoispitivanje. Najverovatnije ni kod jedne stvari, vernici ne greše toliko koliko u vezi s davanjem za Božije delo. Na hiljade njih, bojim se, ne znaju ništa u vezi s davanjem kao o hrišćanskoj dužnosti. Malo davanje koje postoji svodi se samo na nekolicinu odabranih u crkvi. Čak i među onima koji daju, možemo ispravno da potvrdimo da siromašni generalno daju daleko više srazmerno svojim mogućnostima nego bogati. Ovo su jasne činjenice koje se ne mogu poreći. Iskustva onih koji sakupljaju novac za verske potrebe i hrišćanske humanitarne akcije posvedočiće da je ovo tačno i istinito.

Ispitajmo sebe u vezi s davanjem, da ne bismo bili osuđeni tog velikog dana. Postavimo sebi cilj da budemo pritov škrtosti i, bilo šta da radimo s našim novcem, da dajemo pravilno i redovno za Božije delo. Zapamtimo, mada Hristovo delo ne zavisi od našeg novca, ipak Hristos želi da ispita našu stvarnu milosrdnost dopuštajući nam da Mu pomognemo. Ako ne nalazimo u našem srcu da dajemo sve svoje za Hrista, možemo sa sigurnošću da sumnjamo u realnost naše vere i milosrđa. Podsetimo se da nam je Gospod dao novac da ga koristimo i da ćemo biti za njega odgovorni sve do poslednjeg dana. ‘Sudija svih’ biće On koji je primetio udovičine lepte. Naši prihodi i izdaci izaći će na videlo dana pred celim svetom. Ako se tog dana dokaže da smo za sebe bili bogati, ali za Boga siromašni, bolje da se nikada nismo ni rodili. Ne samo to, pogledajmo svet oko sebe i zapitajmo se gde su ti ljudi koji su ikada upropastili sebe dajući za verske potrebe i koji su ikada zaista osiromašili pozajmljujući Gospodu? Videćemo da su Solomonove reči veoma istinite: ‘Neko obilno deli, a ima sve više. Drugi uskraćuje ono što treba dati, a uvek oskudeva.’ (Poslovice 11,24)

Na kraju, treba da se molimo za bogate ljude, koji ne znaju ništa o raskošnom davanju, da njihovo bogatstvo ne bude njihova propast. Stotinama humanitarnih organizacija i verskih pokreta još uvek nedostaje novac. Velika vrata otvorena su Hristovoj crkvi da učini dobro u ovom delu, ali zbog nedostatka novca malo je onih koji će moći da prođu kroz njih. Treba da se molimo Svetom Duhu da siđe na sve naše zajednice i da nauči sve verne šta da učine sa svojim novcem. Od svih ljudi na svetu, hrišćani bi trebali da budu najdarežljiviji. Sve što imaju duguju besplatnom Božijem daru. Hristos, Sveti Duh, Evanđelje, Pismo, sredstva milosti, nada slave, sve su to nezasluženi, neuporedivi darovi o kojima milioni neznabožaca nikada nisu čuli. Vlasnici takvih darova, sigurno treab da budu spremni da ih podele, i da budu voljni da uspostavljaju kontakte. Spasitelj koji daje treba da ima učenike koji daju. Besplatno smo primili, besplatno treba da dajemo. (1.Timoteju 6,18; Matej 10,8).