Da bi dokazali da je čovek spašen samo verom (sola fide), nezavisno od dobrih dela, mnogi naši braća i sestre protestanti ukazuju na Poslanicu Galatima 2:16, gde Pavle kaže: „čovek se ne opravdava delima zakona, nego verom u Isusa Hrista.“
Pavle zaista odvaja „veru“ od „dela zakona“ kada govori o spasenju, ali treba odmah primetiti da oni koji poistovećuju „dela zakona“ sa „dobrim delima,“ poput ljubavi prema bližnjima ili primanja sakramenata, već prave određeni logički iskorak.
Oni misle da Pavle tvrdi da će, razmatrajući da li će neko ući u raj, Bog gledati samo na to da li je ta osoba imala veru da je Isus i Mesija i iskupljenje za naše grehe. Prema ovom shvatanju, Bogu nije važno da li je ta osoba poslušala njegovu volju živeći svetim životom ili da li je bila krštena. Međutim, to nije ono što je Pavle govorio, jer se pod „delima zakona“ ne podrazumevaju „dobra dela,“ već dela koja su propisana jevrejskim zakonom.
Ovo je razlika koju neki protestanti teško prihvataju. Jevreji su živeli pod jarmom Mojsijevog zakona. Jaram je težak drveni okvir koji se stavlja na vratove životinja, omogućavajući im da vuku težak teret. „Jaram“ Mojsijevog zakona bio je težak, sa stotinama pravila, uključujući način oblačenja, izbegavanje određene hrane i slično. Hrist, međutim, ujedinjuje Jevreje i neznabošce, a Njegov jaram je „lak“ i Njegov teret „lagan“ (Matej 11:30). Hrist nam daje Svetog Duha da nas osposobi da volimo kao što je On voleo (Jovan 13:34). Dakle, u svojoj poslanici Galatima, Pavle govori o nečemu potpuno drugačijem od spornih tačaka između katolika i protestanata.
U stihovima 11–16, Pavle prepričava sukob koji je imao sa Petrom u Antiohiji, gde je Pavle propovedao. Po dolasku, Petar je jeo samo sa hrišćanima jevrejskog porekla, a ne sa hrišćanima iz neznabožačkih naroda, u skladu sa Mojsijevim zakonom, koji je nalagao da Jevreji ne smeju jesti sa neznabošcima jer su oni „nečisti“ (Dela 10:28). U Antiohiji su, međutim, Jevreji i neznabošci jeli zajedno kao ujedinjeni hrišćani, oslobođeni zahteva zakona.
Kada je Petar prestao da jede sa neznabošcima, hrišćani jevrejskog porekla u Antiohiji su ga sledili, i odjednom je došlo do podele u zajednici! Petar se ponašao tako, iako su on i Pavle, obojica Jevreji koji su se nekada pridržavali Mojsijevog zakona, sada pronašli slobodu od istog. Ovo Petrovo delovanje impliciralo je hrišćanima neznabožačkog porekla u Antiohiji da kako bi neko bio pravi hrišćanin, mora biti obrezan i živeti kao Jevrejin, poštujući sve odredbe zakona, kako bi mogao da ode u raj. Samo tada bi svi mogli jesti zajedno.
Pavle je odlučno ispravio Petra. Čovek odlazi u raj univerzalnim činom vere, koja se uvek „izražava kroz ljubav“ (Galatima 5:6). I Jevreji i neznabošci su opravdani verom, kao jedna Božja porodica, što automatski ruši bilo kakvu podelu među njima.
Zatim Pavle objašnjava da je Mojsijev zakon ispunjen Novim zakonom (Matej 5:17). Jevreji i neznabošci su ujedinjeni kroz Hrista—On je srušio zid koji ih je razdvajao, i Pavle ne može „ponovo podizati ono što je srušio“ (Galatima 2:18). Njegov identitet više nije u Mojsijevom savezu, jer postoji novi: „S Hristom se razapeh; ne živim više ja, nego Hristos živi u meni“ (Galatima 2:20).
Kada je Pavle bio kršten, „umro je sa Hristom“ (Rimljanima 6:8), i zato je „mrtav za Zakon“ (Galatima 2:19), ostavljajući Mojsijev zakon da bude ispunjen u Hristovom Novom savezu Božjeg carstva. U tom carstvu „nema ni Jevrejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnoga, nema ni muškog ni ženskog; jer ste svi jedno u Hristu Isusu“ (Galatima 3:28).
Iz ovih tekstova vidimo da pripadnost porodici Božijoj (opravdanje) više nije zasnovano na Mojsijevom Zakonu – sistemu, jer je Isus uspostavio novu granicu za pripadnost kroz Svoju smrt. Raspeće Hristovo, kaže bibličar N.T.Rajt, ‘rekonstruiše narod Božji, na način koji znači da oni izlaze iz vladavine Tore, i ulaze u novi svet koji sam Bog stvar.’
Poenta Galatima 2:16, onda, je da neznabožački hrišćani ne moraju da žive kao Jevreji. To je zato što prolazak pod jaram Mojsijevog zakona ne vodi spasenju. Hrišćani moraju da slede Hrista I Njegov način života (Galatima 6:2). Oni čine ono što Hristos zapoveda, a ne ono što Mojsije zapoveda (Jovan 1:17). Hrišćani treba da žive po veri, s ljubavlju poštujući Hrista voleći druge, koji ispunjava ceo Mojsijev zakon (Rimljanima 13:8). Duh nas ovlašćuje da volimo druge – a njegovo prisustvo posebno razlikuje stari jaram od novog (Rimljanima 8:1-4), koji ima ‘obrezanje Hristovo’, krštenje (Kološanima 2:11-12), i novu Pashu, Evharistiju (1.Korinćanima 5:7; Jovan 6:53).
Galatima 2:16 nema nikakve veze sa katoličkim verovanjem da su dobra dela i primanje svetih tajni neophodni, ali ne i dovoljni, za spasenje. Odlučivanje ko će provesti večnost na nebu ostaje u potpunosti prerogative našeg voljenog Stvoritelja, koji je dao dovoljno smernica vernicima. Naša protestantska i neoprotestantska braća i sestre su zavedeni o značenju teksta, pa hajde da im nežno pokažemo njihovu grešku (2.Timoteju 2,25).