U svetu koji često deli ljude na „funkcionalne“ i „problematične“, na „dobre“ i „grešne“, lako je izgubiti iz vida nešto mnogo dublje: da u svakom čoveku postoji volja za životom. Ne samo za preživljavanjem, već za životom u punom smislu — za smislom, povezanošću, prisustvom, ljubavlju.
Ova volja nije uvek očigledna. Ponekad je zakopana ispod slojeva povrede, srama, agresije, bega ili apatije. Ali to ne znači da je nestala. Ona i dalje kuca ispod površine, tražeći put ka svetlu — kao seme ispod snega.
Nismo „slomljeni“ — mi smo zaboravljeni
Savremeni diskurs, čak i u duhovnim zajednicama, često koristi jezik „popravke“: ljudi su pokvareni, pali, grešni, i potrebno ih je ispraviti. Ali šta ako taj pristup samo produbljuje otuđenje koje je već prisutno? Šta ako najveći deo naše patnje dolazi ne iz „pokvarenosti“, već iz zaborava — zaborava na sopstvenu snagu, dostojanstvo i dublju težnju?
Psiholog Viktor Frankl, koji je preživeo koncentracione logore, pisao je o tome da se ljudi mogu izlečiti ne kada im objasnimo njihove simptome, već kada im pomognemo da ponovo pronađu smisao. Smisao je izraz volje za životom. On ne dolazi spolja, već se budi iznutra, kada se neko ponovo poveže sa sobom.
Volja za životom kao temelj rehabilitacije
Ako bismo čoveka gledali ne kroz prizmu njegovih neuspeha, već kroz prizmu njegove čežnje — promenili bismo čitav pristup. Pitanje više ne bi bilo: „Šta s tobom nije u redu?“ već: „Šta je u tebi još živo, ali ranjeno i uplašeno?“ Ne: „Kako te ispraviti?“ već: „Kako ti pomoći da se ponovo setiš ko si?“
Takav pristup nije ni naivan ni popustljiv. On pretpostavlja ozbiljan rad: da bismo došli do svoje volje za životom, moramo se suočiti sa mnogim lažnim željama koje je okolina u nama probudila. Moramo odvojiti ono što zaista hoćemo od onoga što mislimo da bi trebalo da hoćemo. Moramo se sresti sa sobom iskreno — ali ne osuđujući, već sa radoznalošću i saosećanjem.
Ljubav kao sila pamćenja
U toj unutrašnjoj rehabilitaciji, ljubav ima ključnu ulogu. Ljubav nije nagrada za savršenost. Ona je sila pamćenja — sila koja nas podseća na ono što smo oduvek bili, čak i kada to zaboravimo. Ljubav ne govori: „Postani neko drugi.“ Ona govori: „Vrati se onome što jesi.“
To ne znači da je svaki izbor jednako dobar, niti da greške nemaju posledice. Ali znači da ni jedno stanje čoveka nije konačno, dokle god u njemu postoji iskra života. A postoji. Čak i kada izgleda kao da je sve ugašeno — i tada postoji ona tiha molitva koja nije u rečima, nego u pukom opstanku: „Hoću da živim. Hoću da volim.“
Poziv na drugačije gledanje
Možda je vreme da prestanemo da ljude nazivamo „problemima“ i počnemo da ih vidimo kao priče koje još nisu završene. Možda i sebe možemo tako gledati. Možda „rehabilitacija“ ne znači povratak starom, već prvi pravi susret sa sobom.
To je izazov, ali i nada: da ono najdublje u nama — volja za životom — ne može biti uništeno, samo zaboravljeno. A sve što je zaboravljeno, može se i setiti.