Danas stojimo pred jednim od najsvetijih dana hrišćanske vere – Velikim Petkom. Dan kada je Isus Hristos, Sin Božiji, iz ljubavi prema čovečanstvu, prihvatio krst. Ne zato što je morao. Ne zato što nije imao izbora. Već zato što je ljubav bila jača od svakog bola, i jer je Njegova smrt bila ključ naše
slobode.

Na prvi pogled, Veliki Petak je dan tame – dan kada je svet zaćutao pod težinom greha, kada su učenici bili zbunjeni, kada se činilo da je zlo pobedilo. Ali, u toj tami, skrivena je svetlost. U toj smrti, začetak je novog života. U toj žrtvi, začet je plan Spasenja za svakoga od nas. Isus je rekao: Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe, neka uzme svoj krst i ide za mnom. (Marko 8:34).

Veliki Petak nas ne poziva samo da tugujemo, nego da razumemo. Da shvatimo da krst nije samo simbol Hristove patnje, već i poziv svakome od nas da umremo sebi – svojim slabostima, ponosu, ogorčenju, zavisti, strahovima. Jer istinska promena i istinsko vaskrsenje, počinje sa smrću onoga što nas sputava.

Isus je umro za naše grehe, ali nas nije pozvao da živimo u senci krivice. Pozvao nas je da umremo grehu, da se oslobodimo lanaca koje smo sami sebi stavili. Da sahranimo ono što nas vuče unazad – prošlost, greške, stari identitet – i da ustanemo u novom životu, sa Njim. Veliki Petak je dan kada gledamo u krst i pitamo se: Za šta ja danas treba da umrem, da bih mogao da živim punim srcem? Možda je to ponos koji me razdvaja od drugih. Možda je to rana koju nosim godinama i ne puštam da zaraste. Možda su to reči koje ne izgovaram, oprost koji ne dajem, vera koju sam zapostavio. Isus nije obećao lak put. Obećao je smisao. Njegov put vodi preko Golgote – mesta boli i samoće – ali ne završava tamo. Jer Veliki Petak vodi ka Nedelji Vaskrsa. Tuga vodi ka radosti. Smrt vodi ka životu. Krst vodi ka pobedi.

Danas ne bežimo od krsta. Danas mu prilazimo s verom. Jer znamo – svaki put kad umremo nečemu što nije od Boga, mi se rađamo za nešto veće. Svaki put kad oprostimo, kada se ponizimo, kada volimo one koji nas ne razumeju – tada koračamo putem Hrista.

Jelena je godinama nosila u sebi gorčinu. Odrasla je u domu gde nije bilo ljubavi — otac strog i hladan, majka preplašena i tiha. Naučila je da ne pokazuje osećanja, da uvek bude jaka, jer je slabost značila opasnost. Vremenom je ta snaga postala oklop, ali i zatvor. Nije dopuštala nikome da joj se približi, pa ni Bogu. Ostavljala je utisak arogancije.

Jedne večeri, iz čiste radoznalosti, otišla je na bogosluženje u crkvu, na poziv koleginice. Tamo nije čula ništa što nije već znala — govorili su o ljubavi, praštanju, Hristovoj žrtvi. Ali jedan trenutak joj je probio srce — kada je sveštenik rekao: „Hristos nije došao da popravi jake, već da vaskrsne one koji su umrli iznutra.” U tom trenutku, Jelena je prvi put osetila suze — ne od tuge, već od nečeg nežnog i istinitog.

Počela je da se moli. Ne mnogo, ne savršeno — ali iskreno. Počela je da Hristu govori ono što nikome nikad nije rekla. I malo po malo, Njegova ljubav ju je menjala. Učila je da prašta ocu. Da zagrli majku. Da pusti druge da je vide ranjivu. Umirala je svakog dana delićima svoje gordosti, straha, kontrole… I svaki put kad bi umrla nekom svom starom delu, Hristos je vaskrsavao nešto novo u njoj — blagost, mir, poverenje, veru. Ponekad zna da kaže: „Pre sam disala, ali nisam
živela. Sad možda nekad i plačem, ali to je život. I to je Hristos u meni.”

Zato, ne boj se umreti sebi. Ne boj se reći "dosta" starom načinu razmišljanja, starom srcu. Jer na drugoj strani krsta čeka novo srce, novi duh, nova nada. Na Veliki Petak, Hristos nije izgubio – On je pobedio. I mi, kad umiremo sa Njim, vaskrsavamo u sili Njegove pobede. Neka ova istina odzvanja u nama danas: Smrt nije kraj. Greh nema poslednju reč. Krst nije poraz.

Krst je mesto preobražaja. Danas umri sebi – da bi mogao živeti Njemu. Jer Hristos je umro – da bismo mi mogli živeti smislenije.

Gospode Isuse Hriste,
danas stojim podno Tvog krsta,
u tišini koju ni bol ne može prekinuti.
Telo Ti je probodeno, ruke razapete,
ali ljubav Tvoja ostaje otvorena, bez granica.
Zbog mene si ćutao pred sudijama,
zbog mene nisi sišao s krsta.
Uzeo si moju tamu, moju grešku, moju sramotu,

i nosio je kao da je Tvoja.
Uči me, Gospode,
da ćutim kad želim da sudim,
da ljubim kad mi je lakše da mrzim,
da nosim svoj krst ne gunđajući,
gledajući Tebe koji si prvi prošao tim putem.
Na današnji dan, dok svet ćuti,
daj da i moje srce utihne —
da ne traži odgovore, već Tebe.
Da ne beži od bola, već da ga položi u Tvoje rane,
gde svaki bol postaje molitva.
Umiri me, Spasitelju, dok gledam Tvoje trpljenje,

i neka u toj tišini
umre u meni sve što nije od Tebe,
da bih u Nedelju uskrsnuo —
nov, čist, u Tvojoj svetlosti.
Amin.