Uvod
Tema praroditeljskog greha (poznatog i kao „istočni greh“) predstavlja jedno od ključnih teoloških pitanja koje osvetljava ne samo razumevanje čovekove pale prirode, već i potrebu za Hristovim ovaploćenjem i otkupiteljskom žrtvom. Iako i Pravoslavna i zapadne hrišćanske crkve priznaju posledice pada Adama i Eve, razlike se javljaju u tumačenju same prirode greha i njegovog prenosa na potomstvo. Ova razlika ima duboke dogmatske i antropološke posledice.
1.PRAVOSLAVNO UČENJE O PRARODITELJSKOM GREHU
1.1 Pad u nepostojanje božanske blagodati
U Pravoslavlju se praroditeljski greh vidi kao gubitak zajedništva sa Bogom i kao uvođenje smrti i propadljivosti u ljudsku prirodu. Greh Adama i Eve nije nasleđen kao krivica, već kao posledica – kvarenje prirode.
Sv. Atanasije Veliki piše:
„Bog je stvorio čoveka za netruležnost… ali kada su se ljudi odvratili od večnoga i sami postali uzrok svoga propadanja, tada su smrt i truležnost ovladale njima.“
(O ovaploćenju Logosa, 4)
Dakle, centralni aspekt nije krivica već smrt, tj. ontološko stanje koje se prenosi na sve ljude. U tom smislu, ljudi ne nasleđuju greh kao krivično stanje, nego kao sklonost ka grehu i udaljenost od Boga.
1.2 Greh kao bolest, a ne kao krivica
Sv. Jovan Damaskin kaže:
„Mi ne kažemo da je čovek po prirodi zao, nego da je postao zao zbog nemara i zlonamerne volje.“
(Tačno izlaganje pravoslavne vere, II, 30)
Pravoslavlje shvata greh kao duhovnu bolest, čije je izlečenje moguće kroz askezu, pokajanje i blagodati kroz Svete Tajne. Hristos nije došao da nas „pravno oslobodi“, već da nas preobrazi i isceli.
2.RIMOKATOLIČKO UČENJE O ISTOČNOM GREHU
2.1 Učenje sv. Avgustina i dogma o istočnom grehu
Rimokatoličko učenje, naročito oblikovano pod uticajem sv. Avgustina, ističe da je Adamov greh bio nasledan kao krivica, i da se prenosi u sam čin začeća deteta.
Sv. Avgustin tvrdi:
„U Adamu svi su zgrešili, jer svi behu u njegovim bedrima kad je on zgrešio.“
(De Civitate Dei, XIII, 14)
Ovo učenje dovodi do ideje da čovek dolazi na svet sa krivicom, koja se briše kroz krštenje. Na Tridentskom saboru (1546) definisano je da se istočni greh prenosi „ne imitacijom, nego prenosom“.
2.2 Bezgrešno začeće Bogorodice
Na osnovu ovakvog razumevanja, Rimokatolička crkva je 1854. dogmatizovala bezgrešno začeće Bogorodice (lat. Immaculata Conceptio), tvrdeći da je ona bila oslobođena od istočnog greha od samog začeća – da bi mogla nositi Sina Božijeg.
Ovo pravoslavna teologija odbacuje, jer u njenom razumevanju, Presveta Bogorodica jeste nasledila smrt i propadljivost, ali nikada lični greh, i zato se ne javlja potreba za posebnom dogmom.
3. ANGLIKANSKI POGLED NA ISTOČNI GREH
Anglikanska Crkva, iako nastala iz reformisanog okruženja, zadržava veliki deo rimokatoličkog razumevanja istočnog greha.
U Članu IX Anglikanskog verovanja (Thirty-Nine Articles) stoji:
„Istočni greh nije samo oponašanje Adamovog prestupa, već je i pokvarenost prirode svakog čoveka… i zaslužuje Božiji gnev i osudu.“
Međutim, anglikanska teologija nije uvek jedinstvena, i postoje i tzv. „visoko crkveni“ i „evangelički“ anglikanci, koji se razlikuju u tumačenju.
Za razliku od rimokatoličke dogmatike, Anglikanci ne priznaju bezgrešno začeće Bogorodice, i generalno su manje skloni teološkom naglašavanju urođene krivice, iako prihvataju potrebu za otkupiteljskom milošću.
4.KLJUČNE RAZLIKE IZMEĐU PRAVOSLAVLJA I ZAPADNIH TUMAČENJA
| Aspekt | Pravoslavlje | Rimokatoličanstvo | Anglikanstvo |
|---|---|---|---|
| Priroda greha | Ontološki pad, bolest | Nasledna krivica | Pokvarenost prirode |
| Prenos greha | Prenos smrti i propadljivosti | Krivica preneta rođenjem | Kombinovano |
| Krštenje | Isceljenje i oboženje | Uklanjanje krivice | Uklanjanje pokvarenosti |
| Bogorodica | Bez ličnog greha, ali sa posledicama pada | Bezgrešno začeće | Poštovanje, ali ne dogma |
Zaključak
Pravoslavna teologija pruža terapeutski model spasenja, gde se greh posmatra kao duhovna bolest koju leči Crkva kao „duhovna bolnica“. U centru pravoslavnog učenja nije ideja o naslednoj krivici, već o nasleđenoj nemoći i potrebi za obnovom zajedništva sa Bogom kroz Hrista.
Sv. Grigorije Bogoslov jasno naglašava:
„Jer ono što nije primljeno, nije ni isceljeno.“
(Beseda 101 o Vaskrsenju)
Hristos prima našu palu, ali ne grešnu prirodu, kako bi je uzneo do nebeskih visina. Ova razlika u antropologiji i soteriologiji ostaje jedno od ključnih razlika između Pravoslavlja i Zapada.