Kada je, nepunih šest meseci nakon što je postao papa, izgovorio rečenicu koja će obići svet – “Ako je neko gej i traži Boga i ima dobru volju – ko sam ja da sudim?” – svet se zaustavio. Mnogi su bili šokirani! A Crkva je zadrhtala. Ovaj iskorak je zatresao stubove Crkve. Šta više, to nije bio samo iskorak. Bio je to potres, moralni zemljotres unutar Crkve koja je vekovima na homoseksualnost gledala kroz prizmu osude, greha i ćutanja. Njegova teološka pozicija nije uvek saglasna sa svim tradicionalnim učenjima Crkve, ali on je naglašavao važnost prihvatanja svih ljudi, bez obzira na njihov seksualni identitet.
Papa Franja nije menjao doktrinu – ali je promenio ton, jezik, pogled, stav. A ponekad je ton ono što prvo otvara vrata zaključanih srca. To je teologija koja se spušta u narod. To je teologija revolucije crkvenog jezika i osećanja. Upravo je papa Franja bio prvi na toj poziciji koji je imao taj nekonvencionalni pristup:
- Koristio jezik prihvatanja, a ne osude.
- Otvoreno govorio o LGBTQ+ osobama kao Božjoj deci koji imaju pravo na porodicu, dostojanstvo i ljubav.
- Izrazio je podršku civilnim zajednicama za istopolne parove. On je izjavio: “Homoseksualne osobe imaju pravo da budu u porodici… Oni su Božja deca i imaju pravo na porodicu. Ono što moramo da napravimo je zakon o građanskoj zajednici. Na taj način su pravno pokriveni.”
Njegov pristup ne proizilazi iz političke kalkulacije ili ideološkog pomaka – već iz dubokog hrišćanskog milosrđa. Franja ne polemiše, on ne debatuje oko “prava” – on grli. On ne ulazi u teološke lavirinte, već silazi u životne rovove, gde ljudi vape za prihvatanjem i smislom. Njegova poruka LGBTQ+ osobama je jasna i glasna: “Niste otpad. Niste slučaj. Niste greška. Vi ste voljeni.”
Za Franjine prethodnike, homoseksualnost je bila „sklonost“ koja se mora nositi sa krstom ćutanja i apstinencije. Za Papu Franju, homoseksualna osoba je pre svega osoba – sa dostojanstvom, čežnjama, dušom. Ne “problem koji treba rešiti”, već brat, sestra – lice Hrista. Ova smena paradigme možda nije promenila nauk Crkve – ali je promenila Evanđelje doživljaja. U njegovoj Crkvi, “dođi kao što jesi” postaje zvaničan poziv.
Za mnoge konzervativce u Crkvi, njegove reči su bile skandal, jeres, “zbrka morala”. Mnogi su ga javno osuđivali. Čak su mnogi na društvenim mrežama, zbog ovakvih izjava, tvrdili da on nije njihov papa. Ali Franja nije odstupio. Nije se povukao. Znao je da je otvorio vrata koja više niko ne može zatvoriti. I u tome je veličina njegovog pontifikata – ne u reviziji dogme, već u revoluciji srca. U vremenu polarizacije, Papa Franja je biranim, ali odvažnim koracima poručio:
“Bog nikoga ne odbacuje. A Crkva mora da postane ono što jeste – dom za sve, a ne sudnica za izabrane.”
U svetu koji traži inkluziju, a često nailazi na zidove, papa Franja je podigao most. Njegov odnos prema homoseksualnosti nije politička poruka – to je Evanđelje na delu. U hrišćanskoj istoriji, možda će se pokazati da je ova promena tona, ova čovečnost, najveći iskorak Rimokatoličke Crkve koja još uvek uči kako da voli bez straha. I zato će ostati zapamćen – kao papa koji je otvorio vrata Božje ljubavi i onima koji su najčešće bili isključeni i marginalizovani.
Bio je spreman. Išao je do kraja. Bez rukavica. Bez cenzure. Bez teološkog dekora.
Papa Franja kao teolog – ne onaj iz udobnih katedri, već teolog među narodom. Nema kod njega spekulativnih traktata, nema skolastičkih akrobacija. Franja je teolog milosrđa. Teolog otvorenih rana za svakoga. Ako Benedikt XVI piše u formulama, Franja piše u suzama.
On ne analizira greh pod mikroskopom – on stavlja ruke u prah svakodnevice.
Za Franju, Bog nije strogi sudija s neba – koji mrzi gej osobe, nego Otac koji trči prema izgubljenom sinu, bez pitanja, bez Bblije i katekizma u ruci. Njegova teologija nije o tome kako Bog voli, već da Bog voli. Bez granica. Bez “ali”. Bez fusnota. To je njegova Summa Theologica. Ne u pet tomova – već u pet reči. Za Papa Franju „Milosrđe nije jedan aspekt Boga. Milosrđe je Njegovo ime.“
Tamo gde drugi kardinali, biskupi i teolozi šapuću, tamo Franja gromoglasno govori. On ne relativizuje. On ljudskost uzima kao prvu premisu teologije. Za njega, pitanje nije: „Da li je ovo greh?“ Već: „Gde je ovde čovek? Gde je bol? Gde je Hristos u ovome?“
Papin metod?
Ne definicija, nego dijalog.
Ne sud, nego susret.
Ne rigidnost, nego proces.
Ne stranac, nego ljubav.
Imam utisak da Franjin teološki stil izaziva paniku kod dogmatičara i fanatičnih crkvenih ekstremista. Zašto? Zato što kada Istina siđe među ljude, izgubi sterilnost. I ne, Papa ne ide protiv Tradicije – on vraća Tradiciji puls života. Jer šta vredi teologija ako ne poznaje gladnog?
Šta vredi dogma ako ne zna kako miriše bol bolničke sobe? Šta vredi doktrina ako ne vidi u gej osobi Sliku Božju. On dovodi Boga među ljude.
U jeziku Crkve, „margine“ su često ukrasna reč. Kod Franje, to je teološka osovina.
Jer on zna: Bog više govori iz rovova nego sa oltara. Bog se ne objavljuje moćnima, već slomljenima. Ne pravovernima, već gladnima. I ta logika – logika Jevanđelja – je sve što Franja treba. Zbog toga se zalagao za prava LGBT+ osoba, kao i za njihovu zaštitu i dostojanstvo, naglašavajući važnost poštovanja u društvu. Iako nije promenio zvaničan stav Crkve u vezi sa homoseksualnim brakovima ili praksama, Papa Franjo je podsticao dijalog i prihvatanje unutar Crkve. U tom pogledu se najviše ističe Deklaracija Fiducia supplicans iz 2023. godine, koja na jedan diskretan način omogućava pastoralni blagoslov gej parova.
I da, znam da neki to ne razumeju ili čak negoduju. Neki ga nazivaju „opasnim“ jer se stalno stara za prava LGBT+ osoba, ili za druge marginalizovane osobe, ali istina je – Papa Franjo nije opasan. On je hrabar! Hrabar jer je imao smelosti da se suprotstavi strogim normama i pokaže svetu da ljubav i poštovanje nemaju granica. Njegova ljubav nije samo teorija, ona je praktična, ona se vidi u svakodnevnim delima i njegovim odnosima prema svima, bez obzira na njihove razlike. Papa Franjo nije samo papin glas, on je glas za svakog pojedinca, uključujući i LGBT+ zajednicu. On nas podseća da smo svi Božja deca, vredni ljubavi i poštovanja. On nas poziva da ne budemo samo nosioci predrasuda, već nosioci ljubavi i otvorenosti. Njegovo liderstvo nas inspiriše da budemo bolji – da volimo svakog čoveka, bez obzira na to koga voli, bez obzira na njegovu seksualnu orijentaciju, bez obzira na sve.
Ponekad je teško biti onaj koji nosi svetlost u svetu punom mraka, ali Papa Franjo nam daje primer kako to činiti hrabro i sa verom. On nas uči da prava ljubav ne zna za granice – ona ne bira, ne diskriminiše, ne postavlja uslove. Ljubav je snaga koja nas pokreće, a Papa Franjo je samo još jedan dokaz da prava ljubav ne zna za prepreke.
I za Isusa su mislili da je bio opasan, jer je voleo one koje sistem nije video. I tu činjenicu je Papa Franja postavio na pijadestal ljudskosti u XXI veku tokom svog pontifikata. I zato – ako postoji teolog XXI veka koji je razumeo Boga koji plače i čoveka koji se nada, to je papa Franja. Ne teolog doktrine. Nego teolog susreta. Teolog otključanih vrata. Teolog koji zna da je najdublja dogma – Bog Ljubav.
Papa Franja nam je ostavio najvažniju poruku – da nas Bog voli takve kakvi jesmo.