U ovom odlomku apostol Pavle nas podseća da smo „saradnici Božiji“ i da ne primamo blagodat Božiju uzalud. Bog nam je darovao spasenje kroz Hrista, ali nas poziva da taj dar ne ostane neplodan. „Evo sad je vreme milosti, evo sad je dan spasenja!“ (6:2) – ove reči nas podsećaju da je sadašnji trenutak presudan. Ne treba čekati „bolje okolnosti“ da bismo se predali Bogu; sada je vreme da Mu otvorimo srce i damo Mu prvenstvo u svemu.

Pavle opisuje kako su on i njegovi saradnici podnosili nevolje, teškoće, progonstva, ali i kako su ostali verni kroz strpljenje, čistotu, ljubav i silu Božiju. To nam pokazuje da vera nije samo reč ili osećanje, nego životna stvarnost koja se potvrđuje u trpljenju i poslušnosti.

Na kraju Pavle poziva vernike: „Iziđite između njih i odvojite se… i ne dotičite se nečistoga“ (6:17). To nije poziv na osudu sveta, već na svetost – da živimo drugačije, kao Božija deca, jer On prebiva u nama i hodi s nama. Zbog toga Pavle zaključuje: „Očistimo se od svake pogane telesne i duhovne, i usavršujmo svetinju u strahu Božijem“ (7:1).

Ovaj odlomak nas podseća na tri ključne stvari:

1. Vreme za odgovor Bogu je sada. Ne čekajmo sutra da bismo Mu dali svoje srce, jer svaki dan je milost koju nam On poklanja.

2. Pozvani smo na svetost i odvojenost. To ne znači bežanje od sveta, već življenje po Božijim merilima u svetu punom izazova.

3. Svetost se ostvaruje kroz Božiju silu u nama. Ne možemo sami postati sveti, ali kada Mu damo prvenstvo, On nas osnažuje da živimo kao Njegova deca.

To nas poziva da se svakodnevno pitamo: Da li živim kao saradnik Božiji? Da li koristim vreme koje mi je dato da činim dobro, ili odlažem poslušnost za neki drugi dan? Danas je dan spasenja – neka nas to pokrene na dublje predanje Bogu i čistiji, svetiji život u Njegovoj blagodati.