Na prvi pogled, idolopoklonstvo se može činiti kao pojava iz nekih davnih vremena – prizori ljudi koji se klanjaju zlatnim kipovima, prinosi hrane pred statuama, rituali usmereni ka božanstvima sa ljudskim slabostima. Međutim, suština idolopoklonstva nije vezana za kipove ni za drevne narode. Idolopoklonstvo je večna ljudska potreba da se nevidljivo svede na vidljivo, da se misterija zameni sigurnošću, a neizvesnost vere kontrolom.
Idolopoklonstvo je religija koja se pretvara da ima sve odgovore. Dok vera poziva na hod u poverenju, kroz senke neznanja, idol nas poziva da se sklonimo pod čvrstu konstrukciju sigurnosti – makar ona bila lažna. Idol obećava instant rešenja, bez napora samoproučavanja i unutrašnje promene. On nudi utisak kontrole, ne zahtevajući pravu transformaciju.
Moderni idoli nisu nužno izrađeni od drveta ili kamena. Danas su mnogo suptilniji: to su ideologije koje obećavaju spasenje kroz politiku, novac koji se uzima kao garant vrednosti i identiteta, slava koja zamenjuje ljubav, nauka koja postaje nova dogma, čak i religija kada se pretvori u sredstvo moći i pravila bez duha. Sve ove stvari, same po sebi, nisu zle – ali kada postanu krajnji cilj, kada zauzmu mesto koje pripada samo Bogu, one postaju idoli.
Problem s idolima nije u tome što ne daju nikakav odgovor, već u tome što daju previše jednostavne odgovore. Oni nude zatvoren sistem koji deluje logično, sve dok se ne susretne sa životom – sa patnjom, sa smrću, sa tišinom Božjom. Tada idol pokazuje svoje pravo lice: nijem je, nemoćan, i ne zna kako da nas zagrli.
Za razliku od toga, živa vera ne nudi uvek jasne odgovore, ali poziva na odnos. Ona nije zatvoreni sistem, već otvorena vrata. Bog u koga verujemo ne uklanja misteriju, već je obasjava iznutra. On nas ne štedi bola, ali nas poziva u život. On ne daje sve odgovore, ali daje Sebe.
Zato je idolopoklonstvo toliko privlačno – ono deluje sigurnije. Ali to je sigurnost zatvora. Prava sloboda dolazi tek kada se odreknemo iluzije da sve možemo razumeti i kontrolisati. Kada prihvatimo da vera nije znati sve, već hodati s Onim koji zna.
Na kraju, pitanje nije da li imamo idole, nego koji su naši. I još važnije – jesmo li spremni da ih srušimo da bismo se otvorili Živome?