U današnjem svetu uspeh se često meri onim što postignemo: diplomama, radnim titulama, nagradama, iskustvom. Međutim, sve to bledi u očima onih koji su bili povređeni našim rečima, ignorisani našim ponašanjem ili razočarani našim neodgovornim delima.
Postoji osobina koja ne može da se nauči napamet, niti se može falsifikovati – društvena inteligencija. To je ona tiha snaga koja zna kada da ćuti, kada da govori s ljubavlju, kada da preuzme odgovornost čak i kada niko ne gleda. Nije to samo pitanje bontona, već unutrašnje usklađenosti sa osnovnim moralnim načelima života.
Mnogi ljudi, iako pametni, obrazovani i uspešni, posrnu kada treba pokazati ljudskost, nežnost, taktičnost. Ne razumeju da se liderstvo ne gradi na komandovanju, već na služenju. Zaboravljaju da nisu tu da nadvikuju druge, već da ih osnaže.
Ovo nije problem samo pojedinca. U mnogim školama i domovima, malo se govori o vrlinama – o poštovanju, iskrenosti, o tome kako reč može izlečiti ili slomiti. A bez tih temelja, znanje ostaje hladno i nedodirljivo.
Duhovna poruka koju vredi poneti u srce jeste da prava mudrost dolazi iz srca koje zna da voli i da se pokaje. Isus je rekao: „Blago krotkima, jer će naslediti zemlju.“ Krotkost nije slabost, već snaga obuzdana milošću. Kada razvijamo duhovnu osvešćenost i u sebi njegujemo plodove Duha – ljubav, strpljenje, dobrotu – tada postajemo ljudi koji svetle, a ne samo govore.
Zato, neka nas današnji dan podseti da rastemo ne samo u znanju, već i u ljubavi. Neka naša inteligencija bude i emocionalna, i duhovna – jer svet ne traži samo pametne ljude, već i dobre.