Kritika stava: „Ako ne piše u Svetom pismu, ne verujem u to“
Ova izjava zvuči pobožno. Naizgled ukazuje na duboko poverenje u Svetu knjigu. U vremenu kada se veruje svakome i u svakoga se sumnja, možda zvuči kao neophodna doza vere u ono što je „pouzdano zapisano“. Ali kada malo dublje zađemo u teološku i duhovnu širinu hrišćanske vere, otkrivamo da ova tvrdnja ima ozbiljna ograničenja — i da zapravo može voditi ka osiromašenju vere.
Biblija ne potvrđuje takav princip
Zanimljivo je da se upravo taj stav — „ako ne piše, ne verujem“ — ne nalazi u Bibliji. Pismo nas nigde ne poziva da verujemo samo onome što je zapisano. Naprotiv, u poslanici Solunjanima, apostol Pavle upućuje na važnost i pisanog i usmenog predanja:
> „Tako, braćo, stojte čvrsto i držite se predanja koje ste naučili, bilo našom rečju, bilo poslanicom.“ (2. Sol. 2,15)
Dakle, već u samim počecima Crkve, vera nije bila ograničena na tekst. Hrišćani su živeli i disali verom pre nego što je Novi zavet uopšte postojao kao zbirka knjiga.
Crkva je postojala pre Biblije
Većina današnjih hrišćana ne razmišlja o ovom paradoksu: Biblija dolazi iz Crkve, a ne Crkva iz Biblije. Novi zavet je sastavljen u kontekstu živih zajednica vere, liturgije i molitve. Kanon — spisak onoga što smatramo „Biblijom“ — formiran je tek u 4. veku. Sve to vreme, Crkva je verovala, ispovedala, krštavala, slavila, i sve to bez celovite Biblije. Kako je to bilo moguće? Tako što vera nije počivala samo na tekstu, već na Duhu i Predanju.
Šta znači vera bez Crkve i Predanja?
Kada neko kaže: „Verujem samo u ono što piše u Bibliji“, postavlja se pitanje — ko tumači to što piše? Samostalno čitanje, bez konteksta, lako vodi u pogrešno razumevanje. Istorija protestantskih podela to jasno pokazuje. Čim svako postane merilo istine, rađa se hiljadu istina. Zato su prvi hrišćani verovali u „jednu veru, jednom predatu svetima“ (Judina 1,3), a ne u lično tumačenje.
Ni savremeni život nije „samo u Pismu“
Biblija ne govori o svemu. Ne spominje konkretno ništa o digitalnoj etici, genetskom inženjeringu, ni o klimi. Da li to znači da hrišćani treba da ćute pred tim izazovima? Naravno da ne. Crkva, nošena Duhom, razmatra i odgovara na pitanja koja Pismo ne pokriva doslovno. Duh Sveti nije prestao da govori posle poslednje stranice Otkrivenja.
Hristos je ostavio Crkvu, ne knjigu
Na kraju krajeva, Isus nije rekao: „Ostavljam vam Bibliju.“ Rekao je:
> „Ostavljam vam Duha Svetog, koji će vas poučiti i podsetiti vas na sve što sam vam govorio.“ (Jovan 14,26)
To ne umanjuje vrednost Pisma. Naprotiv. Ali pokazuje da tekst ne živi bez Duha i da vera nije „Biblija protiv Tradicije“, već Biblija unutar živog predanja Crkve.
Zaključak: Više od teksta — vera kao živi odnos
Ako verujemo samo onome što je zapisano, ograničavamo Boga na stranice knjige. A Bog je Živi — On govori kroz Pismo, ali i kroz Crkvu, kroz savest, kroz tihu molitvu, kroz istoriju svetih i svetost običnih.
Zato sledeći put kada čujemo: „Ako ne piše u Bibliji, ne verujem u to“ — možda vredi uzvratiti pitanjem: A šta ako Bog i dalje govori — i izvan stranica, ali nikad mimo istine koju je ostavio u svom telu, Crkvi