U anglikanskoj tradiciji, koja čuva ravnotežu između Svetog pisma, razuma i živog iskustva vere, duboko je ukorenjena misao da Bog nije tiranin, niti hladni učitelj koji svoju decu oblikuje kroz bol, kao da su sredstva a ne bića stvorena iz ljubavi. Kada govorimo o Bogu, govorimo o Ocu našeg Gospoda Isusa Hrista — Onome koji je u Hristu pokazao da nas voli ne kaznom, nego samopregorom, ne bolešću, nego isceljenjem, ne krivicom, nego pomilovanjem.

Zato moramo biti krajnje oprezni kada tvrdimo da Bog “šalje” bolest detetu kako bi naučio roditelja strpljenju. Takva slika više liči na kapricioznog despota nego na Boga Jevanđelja. To nije vera — to je praznoverje. U Svetom pismu, Isus nikada ne stavlja bolest na dete da bi oblikovao roditelja. Naprotiv, on decu uzima u naručje, blagosilja ih, i isceljuje. Ako želimo da poznajemo Boga, moramo gledati u Isusa — “Onaj koji je video mene, video je Oca” (Jn 14,9).

U anglikanskoj teologiji, patnja se ne tumači kao Božje oruđe za manipulaciju. Ona je, pre, deo palog sveta koji još vapi za otkupljenjem. Bog u našoj patnji nije uzročnik, već saputnik. Ne Onaj koji je šalje, već Onaj koji je nosi zajedno s nama. “Bog je s nama” — Emmanuel — znači da se u svakoj boli, u svakom detetovom kašlju, u svakom strahu roditelja, Bog ne povlači, već silazi dublje od naše patnje da bi je preobrazio iznutra.

Bog ne muči decu da bi disciplinovao odrasle. To bi bilo moralno nakazno, a teološki apsurdno. Takav Bog bi bio manji od nas. A ako je Bog manji od naše ljubavi — onda to nije pravi Bog.

Ipak, možemo reći i nešto dublje: u patnji se čovek može učiti strpljenju, može sazreti, može otkriti dubinu ljubavi. Ali to ne znači da je Bog namerno poslao patnju. Ne moramo se hvatati za tezu da je Bog uzrokovao bol da bi proizveo duhovni rast. Umesto toga, možemo reći: Bog koristi i ono što nije želeo, da iz toga izvede dobro. Ne jer je patnja dobra, već jer je Božja milost moćnija i od zla i od bolesti.

Zato recimo prijatelju: možda si, u strpljivosti koju razvijaš dok brineš za svoje bolesno dete, dotakao nešto sveto. Ali nisi to dobio zato što je Bog hteo da tvoje dete pati. Nego zato što Bog, koji ne zadaje bol, ipak ne dopušta da ona bude uzaludna. On je s nama u svemu, čak i kad mi ne razumemo “zašto”. To je vera — ne u Boga koji upravlja svetom iz senke kazne, nego u Boga koji u svet ulazi kroz krst.

U anglikanskoj liturgiji za bolesne molimo:
„Isuse Hriste, Zdravlje sveta, pogledaj milostivo na sve koji su bolesni… Daruj im ozdravljenje ako je Tvoja volja, a iznad svega daj im sigurnost Tvoje prisutnosti i mira.“
To je jevanđeoska vera: ne da Bog šalje bol, nego da Bog nikad ne napušta u boli.