Kažu: „Dočekajmo neprijatelja ljubazno, jer ne znamo sutra na čijoj ćemo strani biti.“
Divna misao, zar ne? Skoro pa životni moto svih koji menjaju strane brže nego što drugi menjaju čarape.
Na prvi pogled, ova rečenica deluje kao mudra diplomatska opomena – da budemo blagi, da ne sudimo previše, jer je život pun obrta. Ali ako se zagledamo dublje, ona postaje i ironija našeg vremena. Mi zapravo i ne znamo gde stojimo. Danas smo idealisti, sutra oportunisti. Danas pravimo zakletve, sutra ih zaboravljamo. Tako da, da, možda je zaista praktično dočekati neprijatelja sa osmehom – jer ko zna, možda ćemo sutra piti kafu s njim i zvati ga „brate“.
Ali ovde se krije i ozbiljnija pouka. Ako stalno menjamo strane, da li uopšte imamo stranu? Ako je naš „princip“ samo da preživimo, kakav onda to život gradimo? Nismo onda ljudi od integriteta, već figure na tabli koje neko drugi pomera. I tu je sarkazam ove rečenice najgori – jer u njoj ima previše istine.
Ljubaznost prema neprijatelju nije problem. To je čak i vrlina. Problem je ako nas ta ljubaznost ne vodi iz ljubavi ili milosrđa, nego iz puke računice – iz straha da se ne nađemo sutra u pogrešnom rovu. To onda više nije hrišćanska dobrota, nego trgovina ljudskim odnosima.
A šta je poruka?
Da shvatimo da neprijatelj nije samo „druga strana“. Neprijatelj može biti i naš unutrašnji čovek – naše slabosti, kukavičluk i spremnost da budemo ono što drugi od nas očekuju. Ako njih dočekamo „ljubazno“, postaćemo robovi sopstvenog kompromisa.
Zato, da: budimo ljubazni prema neprijatelju. Ali ne zato što sutra možemo završiti na njegovoj strani – nego zato što smo sigurni na kojoj smo svojoj strani.
Jer tek kada znamo ko smo i gde stojimo, tada ni prijatelj ni neprijatelj ne mogu promeniti naše lice.