TEOLOŠKO PREDAVANJE
Naslov: Sinergija spasenja u Pravoslavlju, Katoličanstvu i Anglikanizmu: Teološki susret između slobodne volje i Božje milosti
I. Uvod: Šta je sinergija?
Reč “sinergija” (grč. synergeia) doslovno znači “saradnja”. U teološkom kontekstu, odnosi se na saradnju između Božje milosti i ljudske slobodne volje u procesu spasenja. Ova tema je kroz vekove bila jedno od najosetljivijih pitanja u hrišćanskoj soteriologiji. Na njoj se lome koplja između determinizma i slobode, između božanske inicijative i ljudskog odgovora.
II. Pravoslavno učenje o sinergiji
1. Izvori i teolozi:
- Sv. Atanasije Veliki: „Bog je postao čovek da bi čovek postao Bog.“ (De Incarnatione)
- Sv. Grigorije Niski, Jovan Damaskin, i naročito sv. Grigorije Palama: svi naglašavaju da spasenje nije jednostrani čin Božji, već uzajamni proces.
- Palamitska teologija razlikuje Božiju suštinu i energije: čovek ne učestvuje u Božijoj suštini, ali učestvuje u njenim energijama (blagodati), svojom slobodnom voljom.
2. Ključni elementi:
- Blagodat prethodi (neophodna je), ali čovek mora sarađivati.
- Greh je ranio, ali ne ukinuo slobodnu volju.
- Spasenje je proces, a ne trenutni čin (nema „jednom spašen, zauvek spašen“).
- Liturgijska teologija: „Mi koji Hrista primismo… dar slobodne volje prinosimo.“
Citati:
„Blagodat deluje, ali ne bez naše volje.“ – Sv. Grigorije Palama
„Bog nas ne spasava bez nas.“ – Sv. Jovan Damaskin
III. Katoličko učenje o sinergiji
1. Toma Akvinski i Tridentski sabor:
- Toma Akvinski koristi Aristotelov model: čovek je uzrok (instrumentalni) sopstvenih dobrih dela, ali su dela nadprirodna po izvoru – Božjoj milosti.
- Tridentski sabor (Dekret o opravdanju, 1547): jasno odbacuje i pelagijanizam i protestantski monergizam.
2. Ključni koncepti:
- Prevenijens gratia (milost koja prethodi): potrebna je da bi čovek uopšte želeo Boga.
- Čovek sarađuje slobodnom voljom uz milost koja podstiče, prati i osnažuje.
- Justificatio (opravdanje) nije mehanička razmena, već trajni rast kroz vera caritate formata (vera oblikovana ljubavlju).
Citati:
„Milost ne uništava prirodu, nego je uzdiže.“ – Toma Akvinski, Summa Theologiae, I q.1 a.8
„Bog poziva, a čovek se odaziva — ili ne.“ – Tridentski sabor, kanon 4
IV. Anglikansko učenje o sinergiji
1. Dvostruka struja u anglikanizmu:
- Reformisani anglikanizam (u početku kalvinistički obojen): naglašava monergiju (Bog sam deluje u spasenju).
- Kasniji anglikanski teolozi, posebno Richard Hooker, uspostavljaju balans: ljudska sloboda i Božja milost nisu protivnici.
2. Deseti i trinaesti član Anglikanskog verovanja:
- Član X kaže: „Čovek nije sposoban da se obrati Bogu bez blagodati.“
- Član XIII upozorava da „dela učinjena pre obraćenja nisu po Božijoj volji.“
3. Razvoj ka sinergiji:
- Anglo-katolička struja (npr. John Keble, Edward Pusey) teži ka sakramentalnom, synergijskom pogledu.
- Liturgija Knjige zajedničkih molitava naglašava saradnju između milosti i vere.
Citati:
„Milost nije protiv volje, nego deluje kroz volju.“ – Richard Hooker, Laws of Ecclesiastical Polity
„Učini nas dostojnima da, sarađujući s Tvojom blagodaću, služimo Tebi.“ – Anglikanska molitva za posvećenje
V. Uporedna tabela
| Teološka tradicija | Pogled na sinergiju | Status volje posle Pada | Uloga milosti | Teološki izvor |
|---|---|---|---|---|
| Pravoslavna | Saradnja: blagodat + slobodna volja | Ranjena, ali funkcionalna | Prethodi, deluje, ali ne prisiljava | Grigorije Palama, Damaskin |
| Katolička | Saradnja: čovek uzvraća milošću uz slobodnu volju | Ranjena, ali očuvana | Prethodi, podržava, omogućava | Toma Akvinski, Tridentski sabor |
| Anglikanska | Podeljeno: od monergizma do blage sinergije | Nefunkcionalna bez milosti | Neophodna za svaki duhovni pokret | Richard Hooker, 39 Članova |
VI. Da li postoji jedinstvo?
Postoji — delimično.
- Sve tri tradicije odbacuju pelagijanizam.
- Sve priznaju da milost prethodi svakom istinski duhovnom činu.
- Pravoslavlje i Katolicizam imaju čvrstu teološku obranu sinergije kroz asketski i sakramentalni život.
- Anglikanizam, doktrinalno ne sasvim precizan, otvorio je prostor za sinergiju, posebno u “High Church” i Anglo-katoličkim strujama.
VII. Zaključak: Teološki izazov i prilika za jedinstvo
Sinergija kao teološki koncept nije samo filozofska spekulacija, već življena realnost – poziv da vernik ne bude pasivni primatelj spasenja, već aktivni učesnik u sopstvenoj duhovnoj obnovi, uz Božju blagodat.
„Bog, koji te je stvorio bez tebe, neće te spasti bez tebe.“
– Sv. Avgustin, Sermones
U tom smislu, iako formalne razlike među crkvama postoje, postoji i mogućnost za dublje jedinstvo oko istine da je ljubav saradnja, a spasenje zajednički put Boga i čoveka.
Zaključak: Sinergija – tajna zajedničkog podviga Boga i čoveka
Tema sinergije – saradnje između Božje milosti i ljudske slobodne volje – stoji u srcu hrišćanske teologije spasenja. Upoređujući pravoslavno, katoličko i anglikansko učenje, jasno se vidi da ova tema ne predstavlja samo dogmatsko pitanje, već izražava dublje razumevanje prirode čoveka, Boga i njihove međusobne zajednice.
Pravoslavna teologija sinergiju vidi kao neophodan ontološki most između stvorenog i Nestvorenog – ne zato što je Bog nemoćan, već zato što poštuje slobodu koju je sam darovao čoveku. Katolička tradicija, naročito kroz Tomu Akvinskog i Tridentski sabor, razvija sličnu ravnotežu, gde milost ne poništava volju, već je podiže i čisti. Anglikanska teologija, iako u početku pod uticajem reformisane sumnje u sposobnost volje, u svojim kasnijim razvojnim tokovima – naročito kroz liturgiju i sakramentalnu obnovu – približava se pojmu sinergije, makar implicitno.
Iako se izrazi razlikuju, suštinska istina ostaje ista: spasenje nije jednostrani čin, nego dijalog ljubavi – Bog poziva, čovek odgovara. U tome je sinergija: ne mešanje naravi, nego slobodno i svesno saučestvovanje čoveka u svom oboženju.
U vremenu podela, upravo sinergija može biti tačka zajedničkog jezika. Jer gde god hrišćanske tradicije priznaju i propovedaju da milost ne poništava slobodu, već je ispunjava i osvećuje, tu postoji temelj za teološki dijalog, duhovno razumevanje i crkvenu bliskost.