Predavanje: Uporedna teološka analiza desetog člana Anglikanskog verovanja sa pravoslavnim i katoličkim učenjem
Naslov: O prirodi slobodne volje i Božje milosti: Deseti član Anglikanskog verovanja u dijalogu sa Pravoslavnom i Katoličkom tradicijom
Uvod:
Danas ćemo se posvetiti dubinskoj teološkoj analizi desetog člana iz „Trideset devet članova vere“ Anglikanske crkve, dokumenta iz 1571. godine koji predstavlja osnovu anglikanske doktrine. Ovaj član se tiče slobodne volje i božanske milosti, što je tema koja je bila žarište mnogih debata još od vremena Avgustina, Pelagija i kasnije Reformacije.
U ovom predavanju uporedićemo desetu tačku anglikanske vere sa učenjima Pravoslavne crkve i Katoličke crkve, oslanjajući se na autoritativne teologe, saborske definicije i svete oce. Postavićemo pitanje: da li postoji saglasnost među ove tri hrišćanske tradicije u pogledu slobodne volje i milosti? Ako da – gde su dodiri; ako ne – gde dolazi do raskola.
I. Tekst desetog člana Anglikanskog verovanja
X – Slobodna volja
„Stanje čoveka nakon Adamovog pada je takvo da sam po sebi nema moći da se obrati i posluša Boga, već mora biti obnovljen božanskom milošću, pre nego što bude sposoban da ima veru i izvršava Božju volju.“
Ovaj član je formulisan u svetlu polemika sa pelagijanizmom, i jasno se nadovezuje na augustinsko i reformatsko razumevanje pada i ljudske prirode.
II. Pravoslavni pogled: Sinergija
Pravoslavna teologija, utemeljena u učenjima sv. Grigorija Niskog, sv. Jovana Damaskina, i mnogih drugih otaca, ističe koncept sinergije – saradnje čoveka i Boga u spasenju.
Ključne tačke:
- Slobodna volja nije uništena Padom, već je ranjena.
- Božanska blagodat prethodi svakom dobru koje čovek čini, ali ne deluje bez pristanka čoveka.
- Sv. Grigorije Palama: „Blagodat deluje, ali ne bez naše volje.“
Pravoslavlje odbacuje i pelagijanizam (čovek se može spasti bez milosti), ali i predestinaciju u kalvinističkom smislu.
III. Katolički pogled: Prirodna sposobnost i nadprirodna pomoć
Tridentski sabor (1545–1563), u odgovoru na protestantsku Reformaciju, formuliše balans između slobodne volje i potrebe za milošću.
Ključne tačke (Tridentski dekret o opravdanju, kanoni 1–9):
- Čovek je ranjen grehom, ali nije lišen slobodne volje (kanon 5).
- Za početak vere potrebna je prevenijens gratia – milost koja prethodi.
- Sv. Toma Akvinski, „Summa Theologiae“ I-II, q.109: „Bez milosti, čovek ne može zaslužiti spasenje; ali uz milost, njegova slobodna volja sarađuje.“
Katolička pozicija, kao i pravoslavna, odbacuje i pelagijanizam i determinističku predestinaciju.
IV. Komparativna analiza
| Aspekt | Anglikanska crkva (član X) | Pravoslavna crkva | Katolička crkva |
|---|---|---|---|
| Stanje slobodne volje | Potpuno nemoćna bez Božje milosti | Ranjena, ali ne uništena | Ranjena, ali očuvana (Trent) |
| Uloga milosti | Neophodna za veru i poslušnost | Neophodna, ali deluje uz slobodni pristanak | Neophodna, ali čovek sarađuje kroz slobodnu volju |
| Sinergija | Ne izričito spomenuta; naglasak na božansku inicijativu | Ključni pojam (sinergija Boga i čoveka) | Da, kroz koncept zasluga i slobodne saradnje |
| Predestinacija | Implicitno kalvinistički nagoveštaj (u kasnijim tumačenjima) | Odbacuje predestinaciju u kalvinističkom smislu | Priznaje predznanje Boga, ali ne determinizam |
V. Teološke implikacije
1. Sličnosti:
- Sve tri tradicije odbacuju pelagijanizam.
- Sve priznaju da je Božja milost nužna za spasenje.
- Anglikanski član X može biti čitan u saglasju sa Katoličanstvom i Pravoslavljem, ako se tumači umanjeno kalvinistički (kao što to čini tzv. “High Church” anglikanizam).
2. Razlike:
- Pravoslavlje i Katoličanstvo imaju razrađeniji pojam sinergije, dok Anglikanski član stavlja naglasak isključivo na Božju inicijativu.
- Kasniji anglikanski i protestantski komentari često skliznu ka predestinaciji, što je u suprotnosti sa istočnim učenjem.
VI. Relevantni teolozi i izvori
- Sv. Avgustin (De gratia et libero arbitrio): Milost ne ukida slobodu, već je čisti.
- Sv. Toma Akvinski (Summa Theologiae, I-II q.109): Milost prethodi svakom dobru.
- Sv. Grigorije Palama: Bog nas spasava uz naš slobodan odgovor.
- Richard Hooker (anglikanski teolog): Harmonizuje slobodnu volju i Božju milost, bliži je katoličkom balansu.
- Tridentski sabor, Dekret o opravdanju: Kanonski odgovor na Luteranske i Kalvinističke tvrdnje.
Zaključak:
Iako Anglikanski deseti član izražava zabrinutost zbog ljudske nemoći i ističe nužnost Božje milosti, u svom jezgru može biti tumačen na način koji se ne kosi u potpunosti sa pravoslavnim i katoličkim učenjem, pod uslovom da se izbegne kalvinistička interpretacija predestinacije.
Gde postoji sličnost?
U nužnosti milosti i u odbacivanju pelagijanizma.
Gde ne postoji?
U razumevanju sinergije i razmeri u kojoj čovek aktivno sarađuje sa Bogom.
Zaključak: Slobodna volja u svetlu milosti – tačka susreta ili razlaza?
Tema slobodne volje, razmatrana kroz prizmu anglikanskog, pravoslavnog i katoličkog predanja, pokazuje da i pored vidljivih razlika u izrazu i naglasku, postoji duboko zajedničko uverenje: čovek nije pasivni objekat spasenja, već slobodno biće koje odgovara na Božiji poziv.
I Anglikanska crkva, kroz deseti član verovanja, iako naglašava nemoć volje bez milosti, ipak ostavlja otvoren prostor za ljudski odgovor. Pravoslavlje, kroz sinergijsku teologiju, jasno ističe saradnju Boga i čoveka kao nerazdvojivu dimenziju spasenja. Katolička tradicija, naročito nakon Tridentskog sabora, precizno artikuliše da je volja ranjena grehom, ali ne uništena – i da samo u sadejstvu s blagodaću može delovati spasonosno.
Ključna razlika nije u pitanju da li čovek ima slobodnu volju, već koliko je slobodna posle Pada i kako milost deluje u njoj i kroz nju. Na tom terenu dolazi do teoloških nijansi koje ponekad razdvajaju, ali još češće nude prostor za dublje međusobno razumevanje.
Na kraju, zajednički imenilac ostaje: spasenje je delo Božje milosti, ali ono ne isključuje čoveka – već ga uključuje kao slobodnog učesnika. Tu se otvara vrata ne samo soteriološkom dijalogu, već i mogućnosti ekumenskog približavanja na temelju istine da Bog ne spasava čoveka bez čovekovog „da“.