To pitanje čujem često — i potpuno ga razumem. Ono dolazi iz iskrenog srca koje traži mir s Bogom, sigurnost u Njegovu ljubav i oslobođenje od tereta prošlosti. To pitanje su tokom vekova postavljali ne samo obični vernici, već i mnogi sveci, teolozi i pastiri Crkve.
Anglikanska duhovnost nas podseća da naše pouzdanje u oproštaj ne treba da se temelji na našim prolaznim osećanjima, koja često variraju, već na Božjem karakteru, Njegovoj vernosti i ljubavi, i na sigurnim obećanjima Svetog Pisma.
Apostol Jovan piše:
„Ako priznamo grehe svoje, veran je On i pravedan da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravde.“ (1. Jovanova 1,9)
Ovo nije uslovljeno našim savršenim pokajanjem, već našim prihvatanjem Božje milosti kroz veru. Bog ne broji koliko smo puta pali, već gleda koliko puta Mu se vraćamo. Njegova milost je veća od svake ljudske slabosti.
Gde nalazimo sigurnost oproštaja?
1. U veri u Hrista Isusa
Vera je oslonac na delo Hrista na krstu. On je umro i vaskrsao da bismo mi bili pomireni s Bogom. To je temelj oproštaja. Vera znači poverenje da je Njegovo delo dovoljno.
2. U pokajanju i ispovesti
Anglikanska tradicija poznaje opštu ispovest u liturgiji, kada zajedno priznajemo grehe pred Bogom. Takođe poznaje i ličnu ispovest pred sveštenikom, kada duša traži reč oproštaja i duhovno vodstvo. Obe ove prakse nisu formalnost, već duhovni lek.
3. U svetim tajnama — naročito u Svetoj Evharistiji
Euharistija je večera pomirenja. Svaki put kad prilazimo stolu Gospodnjem, primamo znak i pečat Njegovog oproštaja, hraneći se Hristom „za oproštenje greha i život večni“.
4. U svakodnevnoj molitvi i obnovi života
Anglikanska pobožnost podseća na važnost dnevnih molitvenih časova (Jutarnja i Večernja molitva), gde se stalno podsećamo na Božju milost, priznajemo slabosti i primamo utehu iz Božje reči.
A šta ako se i dalje ne osećam oprošteno?
Osećanja često kasne za istinom. Oproštaj nije osećanje — to je čin Božje ljubavi. Kao što svetlo postoji i kada su oči zatvorene, tako i oproštaj postoji čak i kad srce još nije pronašlo mir. Zato se ne oslanjamo na subjektivne osećaje, već na objektivnu istinu Evanđelja.
Naš oproštaj ne zavisi od nas, već od Boga koji je „spor na gnev, a bogat milošću“. Kada dolazimo k Njemu iskreno, sa verom i pokajanjem, možemo znati — ne po svom osećaju, već po Njegovoj reči — da su naši gresi oprošteni.
I zato svaki put kada izgovaramo reči:
„Gospod neka vam udeli oproštaj, mir i olakšanje“,
mi ne izgovaramo samo pobožne želje, već objavljujemo stvarnost Božje milosti koja je temelj naše nade.
+Petar