Od profanog ka svetom – Put unutrašnjeg preobraženja

Uvod:

Današnji čovek živi rascepljeno: svakodnevni život – posao, odnosi, misli – doživljava kao profano, obično, „ovozemaljsko“. A sveto – kao nešto što se tiče samo religije, rituala, izolovanih trenutaka. Ali ako je Edenski vrt unutrašnje stanje, a ne daleki prostor, onda nije pitanje gde je svetost, već gde smo mi u odnosu na nju.

Ovo predavanje govori o tome kako se profano preobražava u sveto, ne bekstvom iz sveta, već unutrašnjom alhemijom svesti.

1. Profano nije grešno – već rasuto

Profano (lat. pro fanum – ispred hrama) označava ono što je odvojeno od centra, nesvesno, mehaničko. Ne znači nužno loše, već: neosvešćeno.

Kada čovek:

jede bez zahvalnosti,

radi bez smisla,

voli bez prisutnosti, on ne greši moralno – ali živi rasuto, u zaboravu svetog.

Zmija (imaginacija) tada vodi igru – stvarnost postaje niz senzacija, ciljeva, misli – bez dubine.

2. Svetost kao središte unutrašnje ekonomije

U simbolici Edenskog vrta:

Bog je prisutnost razuma, reda, istine.

Kada Bog nije u centru, svet se raspada u fragmente – i profano nastaje.

Svetost je integracija, usklađenost unutrašnjih sila.

U Hristu, kako kaže Pavle, sve se obnavlja – čulnost se čisti, imaginacija se osvetljava, volja se predaje višem. Tada svet postaje hram.

3. Preobražaj profanog – kroz pažnju i posvećenje

Ništa nije profano po sebi – već po tome kako ga doživimo i činimo.

a) Čulo → postaje sveto kad se otvori za lepotu bez posedovanja.

Kada gledam cvet ne da ga uberem, već da ga slavim – čulo postaje hram.

b) Imaginacija → postaje sveta kada služi istini, ne strahu ili požudi.

Molitva, umetnost, kontemplacija – to je uzdignuta imaginacija.

c) Volja → postaje sveta kada bira ono što ne služi egu, već ljubavi.

Kada činim dobro ne iz koristi, nego iz istine – volja postaje liturgija.

d) Razum → postaje svet kada se ne koristi za manipulaciju, već za razaznavanje.

Tada Bog ponovo hoda po vrtu svesti.

4. Sveto je način postojanja, ne vrsta aktivnosti

U duhovnom čoveku, ništa nije obično, jer ništa nije odvojeno od svetog:

Jelo je euharistija kad se jede sa zahvalnošću.

Rad je služenje kad se čini sa ljubavlju.

Govor je molitva kad se izgovara istina.

Trpljenje je prinošenje kad se nosi sa smirenjem.

Svetost je kvalitet svesti, ne kvantitet obreda.

5. Pavlova dinamika: umiranje Adamu, rađanje u Hristu

„U Adamu svi umiru“ – to znači: u svakodnevnom, mehaničkom, neosvešćenom čoveku, sve postaje profano. Čak i vera može postati navika.

„U Hristu svi oživljavaju“ – znači: kada se centar prenese iz ega u Hrista (u prisutnost, ljubav, istinu), tada se i najobičniji čin uzdiže – i sve postaje liturgija.

6. Povratak u vrt: unutrašnja liturgija

Edenski vrt nije izgubljen, on je unutrašnja konfiguracija:

Kada je Bog u centru – čulo, imaginacija i volja pevaju jednu pesmu.

Kada to stanje zaživi u nama – ceo život postaje bogosluženje.

Zato hrišćanstvo ne traži da se pobegnemo od sveta, nego da ga prosvetlimo iznutra. Profano nije neprijatelj – to je neosvešteno sveto, koje čeka da bude probuđeno.

Zaključak: Hristos – Sveti Čovek u običnom životu

U Hristu vidimo kako izgleda kada je:

čulo čisto,

imaginacija podređena istini,

volja usmerena ka ljubavi,

razum u potpunoj poslušnosti Bogu.

Zato On ne menja svet, nego ulazi u njega i preobražava ga iznutra.

Ista mogućnost je data svakome od nas.

Ne menjaj svet – osvetli ga.

Ne beži iz profanog – pretvori ga u hram.

Ne čekaj da nešto postane sveto spolja – učini ga svetim svojom pažnjom, ljubavlju i istinom.