VAŽNOST ANGLIKANSKIH SVEŠTENIČKIH REDOVA: APOSTOLSKA BULA APOSTOLICAE CURAE PAPE LAVA XIII I ANGLIKANSKI ODGOVOR SAEPIUS OFFICIO

Pozadina:

Pitanje važnosti anglikanskih svetih redova dugo je predstavljalo spornu tačku između Rimokatoličke crkve i Engleske crkve. Ta rasprava dostigla je svoj presudni trenutak krajem 19. veka kada je papa Lav XIII izdao zvaničnu ocenu putem apostolske bule, što je podstaklo artikulisan odgovor engleskih nadbiskupa.

Apostolska briga (Apostolicae Curae) izdata je 13. septembra 1896. godine od strane pape Lava XIII. Svrha je bila da se zvanično proglasi da su anglikanski redovi (episkopi, sveštenici, đakoni) „apsolutno ništavni i potpuno nevažeći“.

Ključni argumenti Apostolicae Curae:

  1. Nedostatak forme i namere:
    Papa je tvrdio da Edvardinski redosled (koji se koristio u Engleskoj crkvi nakon Reformacije, posebno od 1550. godine) nema suštinske reference na žrtveni karakter sveštenstva i evharistijske ponude. Stoga je obred smatran teološki neispravnim.
  2. Nedostatak namere:
    Papa Lav XIII je tvrdio da oni koji su stvorili i koristili anglikanski obred nisu imali nameru da rukopolože u smislu u kom Rimokatolička crkva razume sveštenstvo – kao prinositelje žrtve u ime naroda.
  3. Prekid apostolskog prejemstva:
    Pošto su obredi smatrani nevažećim, proglašeno je da je apostolsko prejemstvo prekinuto, počev od rukopoloženja nadbiskupa Metjua Parkera 1559. godine pod kraljicom Elizabetom I.
  4. Nepovratnost:
    Deklaracija je predstavljena kao konačna i obavezujuća, čime je postalo nemoguće da Rimokatolička crkva prizna anglikanske redove bez potpunog ponovnog rukopoloženja.

Odgovor: Saepius Officio („Češće po dužnosti“)

Dana 29. februara 1897. godine, nadbiskup od Kenterberija Frederik Templ i nadbiskup od Jorka Vilijam Maklagan odgovorili su. Svrha je bila da se odbrani važnost anglikanskih redova i odgovori na tvrdnje iz Apostolicae Curae.

Glavne tačke odgovora Engleske crkve:

  1. Odbrana forme i namere:
    Nadbiskupi su tvrdili da je forma u Edvardinskom redosledu dovoljna, naročito u svom istorijskom kontekstu. Rukopoloženja u ranoj Crkvi su bila slično kratka i nisu sadržala sve kasnije teološke elemente.
  2. Nemogućnost procene unutrašnje namere:
    Engleska crkva je tvrdili da se namera ne može suditi spoljašnje. Ako Crkva ima nameru da čini ono što je Crkva uvek činila – da rukopolaže prema Hristovom ustanovljenju – onda je namera valjana.
  3. Kontinuitet apostolskog prejemstva:
    Oni su tvrdeli da je Metju Parker rukopoložen od strane valjano rukopoloženih episkopa, te da je prejemstvo sačuvano. Sva kasnija rukopoloženja nastavljena su u tom lancu.
  4. Istorijske nedoslednosti u praksi Rima:
    Nadbiskupi su istakli da su u ranijim vekovima rimokatolički episkopi ponekad priznavali anglikanske redove, zavisno od političkih i pastoralnih prilika.
  5. Potvrda sakramentalne blagodati:
    Tvrdili su da se sakramenti (uključujući i Evharistiju) valjano služe u Engleskoj crkvi i da anglikansko sveštenstvo zaista deluje kao sluge Jevanđelja.
  6. Apel za jedinstvo:
    Iako čvrst u argumentaciji, ton Saepius Officio bio je obeležen duhom ljubavi i nade u jedinstvo, izražavajući žaljenje što je Apostolicae Curae predstavljala prepreku hrišćanskom pomirenju.

Crkvene posledice i trajna rasprava:

Deklaracija u Apostolicae Curae i danas ostaje zvaničan stav Rimokatoličke crkve. Anglikanski sveštenici koji pređu u katolicizam i žele da služe, moraju biti potpuno ponovo rukopoloženi.

S druge strane, anglikanska zajednica priznaje katolička rukopoloženja i ne zahteva ponovno rukopoloženje za sveštenike koji joj pristupaju.

Pitanje i dalje ostaje prepreka u odnosima između Anglikanske i Rimokatoličke crkve, uprkos ekumenskim dijalozima kao što je Međunarodna anglikansko-katolička komisija (ARCIC).

Iako nije postignut konačan dogovor, ova dva ključna dokumenta oblikovala su ekumenski diskurs više od jednog veka i i dalje utiču na način na koji se ove crkve međusobno doživljavaju.

Pitanje glasi…

Da li su argumenti pape Lava XIII iznete u Apostolicae Curae istinite?

Odgovor nadbiskupa iz Kenterberija i Jorka pokazuje da nisu.

Evo 12 razloga zašto smatram da je njihov odgovor ispravan:

  1. Istorijska nedoslednost u rimokatoličkoj praksi: Tokom Marijinog restauracijskog perioda (1553–1558), neki anglikanski sveštenici primljeni su u Rim bez ponovnog rukopoloženja (MakKala, 1996).
  2. Edvardinski redosled je dogmatski ispravan: Ordinal iz 1552. sadrži suštinsku formulu „Primi Duha Svetoga“, što je u skladu sa ranohrišćanskim obredima (Diks, 1947).
  3. Namera se ne može suditi spolja: Anglikanska crkva je izričito nameravala da nastavi apostolsku službu, što se vidi u predgovoru izdanja Ordinala iz 1662. (Crkva Engleske, 1662).
  4. Postoji valjano apostolsko prejemstvo: Rukopoloženje Metjua Parkera 1559. obavili su episkopi sa valjanim redovima (Biknel, 1955).
  5. Unutrašnje neslaganje u vatikanskoj komisiji: Komisija iz 1896. bila je podeljena: četvorica članova (Dišen, Gaspari, De Augustinis, Skanel) smatrala su da su anglikanski redovi valjani. Papa Lav XIII je, uprkos tome, prihvatio suprotan stav (USCCB, 1998).
  6. Priznanje od strane Istočnih pravoslavnih crkava: Enciklika Vaseljenske patrijaršije iz 1922. priznala je anglikanske redove kao valjane (Vejr, 1963).
  7. Učestvovanje starokatolika potvrđuje valjanost: Bonski sporazum iz 1931. uspostavio je crkveno opštenje između anglikanaca i starokatolika, čije redove Rim priznaje (Nojhaus, 1996).
  8. Revizija Ordinala iz 1662. donela je veću jasnoću: Novo izdanje jasno je naglasilo svešteničke i episkopske funkcije, ne zbog rimskog pritiska ili teoloških nedostataka (Sajks, 1978).
  9. Rim je praktično priznavao anglikanske redove: U 19. veku, anglikanski sveštenici služili su kao kapelani u rimokatoličkim zemljama (Čedvik, 1990).
  10. Ekumenski sporazumi potvrđuju autentičnost službe: ARCIC II je priznao „suštinski dogovor“ oko rukopoloženja i službe (ARCIC II, 1991).
  11. Sakramentalna delotvornost očigledna u anglikanskoj praksi: Anglikanski sakramentalni život usklađen je sa katoličkom i pravoslavnom teologijom (Avis, 2002).
  12. Ton Saepius Officio bio je dobroželateljan i teološki uzvišen: Odgovor nadbiskupa bio je akademski, argumentovan i pomirljiv (Templ i Maklagan, 1897).

Zaključak:

Kao što je pokazano, zaključak Rimske crkve da su anglikanski redovi „ništavni i potpuno nevažeći“ je pogrešan. To se vidi iz nerazumevanja anglikanske doktrine, nedosledne istorijske analize i dvostrukih standarda koji se ne primenjuju na starokatolike iz Utrehta ili istočne pravoslavne.