Papa Franja (lat. Franciscus) je rođen kao Horhe Mario Bergoljo 1936. godine u Buenos Ajresu, Argentina. Za Papu je izabran 13. marta 2013. godine, nakon povlačenja pape Benedikta XVI. Bio je prvi papa Isusovac (kolokvijalno Jezuita, Isusovački red), prvi izvan Evrope posle više od hiljadu godina, i prvi papa iz Latinske Amerike (latinoamerikanac).

Papa Franja je poslednjih meseci imao zdravstvenih problema, uključujući upalu pluća i otkazivanje bubrega. Uprkos tome, nastavio je da obavlja svoje dužnosti, dajući poslednji Vaskršnji blagoslov 20. aprila 2025. godine. Preminuo je narednog jutra 21.04.2025. u 7:35 časova.

Vest o njegovoj smrti izazvala je talas žalosti širom sveta. Predsednik Francuske Emanuel Makron pohvalio je njegovu posvećenost siromašnima i jedinstvu. Premijerka Italije Đorđa Meloni istakla je njegovo prijateljstvo i otpornost. Bivša predsednica Slovačke Zuzana Čaputova je objavila: „Bio je čovek izuzetne dubine, poniznosti i znanja. Mnogo smo pričali o tome kako prevazići sukobe u društvu, u svetu. Ponavljao je – samo kroz ljubav. Nije voleo netrpeljivost, grubost i nasilje, upravo zbog odsustva ljubavi i saosećanja u takvim stavovima. U njegovom slučaju to nije bila fraza, jer je njegov život bio isprepleten solidarnošću i empatijom, posebno za siromašne i ponižene.“ Indijski premijer Narendra Modi opisao ga je kao „simbol saosećanja i duhovne hrabrosti“. Još ranije je njegova biografkinja Frančeska Ambrogeti napisala, papa Franja je „stidljiv čovek izbalansirane snage“.

Kad govorimo o teolozima, obično zamišljamo akademske umove – ljude među knjigama, u tišini biblioteka, sa perom i papirom, u potrazi za preciznošću. Ali danas govorimo o teologu koji ne dolazi iz kule od slonovače, već iz rovova života. Teolog koji je postao papa ranjene čovečnosti.

Papa Franja je jednom rekao da želi teologiju koja „miriše na ovce“. To znači: teologiju koja nije odvojena od ljudi, već ukorenjena u iskustvu svakodnevnog bola, nepravde, borbe i nade. Papa je od samog početka svog pontifikata (2013) želeo da redefiniše ulogu Katoličke crkve u savremenom svetu. Često je govorio o Crkvi ne kao bastionu savršenih, već kao “poljskoj bolnici” za ranjene. Njegov fokus je bio na pastoralnom pristupu – da ljudi budu viđeni i prihvaćeni, pre nego osuđeni.

Kod Franje nećete naći konstrukte, već pogled ka čoveku. To je polazna i krajnja tačka njegove teologije. Još bolje, njegova teologija je ulica, bolnica, izbeglički kamp, zatvor. To je teologija koja se ne pita: „Da li si ispravan?“ nego: „Jesi li ranjen? Treba li ti rame?“

Papa Franja ne negira doktrinu. Ali je stavlja u službu milosrđa. Za njega, najviša istina nije pravilo – već saosećanje. Bog koji se objavljuje u njegovoj teologiji nije ni dalek, ni krut – već Otac koji trči, koji ljubi, koji nikad ne zatvara vrata. U njegovom rečniku, milosrđe nije slabost – to je moć Evanđelja. I to je ono što menja svet.

On teologiju dovodi među ljude na marginama. Iznosio je stavove koji su izazvali podeljene reakcije. Franjina otvorenost i reformistički duh naišli su na otpor u konzervativnim krugovima unutar Crkve. Kritikovalo ga je više kardinala zbog „zbrke“ oko dogme i morala. Neki su ga optuživali da relativizuje istinu u ime milosrđa. Ipak, njegov uticaj u svetu je rastao – postao je moralni autoritet i van Crkve.

Šta više, Papa Franja stavlja u centar one koje su mnogi iz Crkve decenijama gurali na marginu:

• migrante,

• siromašne,

• LGBT osobe,

• razvedene,

• žene

• nevernike.

Tako je, na primer, podržao prava LGBTQ+ zajednice. Iako Crkva nije menjala svoj zvaničan nauk, Franja je pomerio ton: “Ko sam ja da sudim?” – izjava kojom je šokirao svet. Podržao je civilne zajednice za istopolne parove, naglasivši potrebu da se zaštite njihova ljudska prava.

Više puta je pozivao na mir u Gazi, da se utvrdi da li u ovom delu sveta izraelske snage sprovode genocid. Papa Franjo je više puta snažno osudio rat u Ukrajini, nazivajući ga „besmislenim“, „barbarskim“ i „đavolskim“ činom koji donosi patnju nevinima i uništava budućnost naroda. Upozorio da rat ne uništava samo sadašnjost, već i budućnost društva, naglašavajući da je potrebno odbaciti rat, mesto smrti gde očevi i majke pokapaju svoju decu, gde ljudi ubijaju svoju braću a da ih nisu ni videli, gde moćni odlučuju, a siromašni umiru. Papa Franja je dosledno pozivao na mir, dijalog i okončanje nasilja, ističući da je rat uvek poraz za čovečanstvo.

Iako je bio protivnik kontracepcije, 2015. godine je izjavio da katolici “ne treba da se pare kao zečevi”, već da imaju “odgovoran pristup roditeljstvu”. U Kanadi se 2022. izvinio američkim urođenicima zbog “zla koje su im hrišćani naneli”. Silno je zastupao zaštitu životne sredine, govoreći o klimatskim promenama. Njegova enciklika Laudato Si’ (2015) je prvi veliki crkveni dokument posvećen ekologiji. Tu se obraća „svim ljudima dobre volje“, pozivajući na hitnu ekološku konverziju i borbu protiv klimatske krize, nazivajući planetu “našim zajedničkim domom”.

Njegova posvećenost reformi Crkve, uključivala je i borbu protiv seksualnog zlostavljanja. Franja je nasledio tešku krizu – seksualna zlostavljanja unutar Crkve. Njegov odgovor je bio spor i kritikovan, ali je kasnije uveo konkretne mehanizme, kao što su: Vos Estis Lux Mundi (2019) – zakon koji obavezuje sve sveštenike i redovnike da prijavljuju zlostavljanje. Ukidanje papinskog pečata za interne istrage. Susreti sa žrtvama, javna izvinjenja i priznanja grešaka Crkve.

Osudio je „ekonomiju isključivanja“, globalni kapitalizam koji produbljuje nejednakosti. Njegova apostolska enciklika Evangelii Gaudium (2013) poziva na „ekonomiju u službi čoveka, a ne profita“. Jedan je od najglasnijih glasova u Evropi i svetu u odbrani prava migranata, često ih lično posećujući (poput ostrva Lampedusa), i pozivajući države da ne zatvaraju granice nego da otvore srca.

Njegov pristup razvedenim vernicima je bio inkluzivan – kroz Amoris Laetitia (2016), otvorio je mogućnost da pod određenim okolnostima prime pričest, što je bilo tabu za tradicionaliste. Iako nije otvorio vrata sveštenstvu za žene, Franja je podržao veći angažman žena u vodećim ulogama u Vatikanu i Crkvi, i osnovao komisije za proučavanje ženskog đakonata u ranoj Crkvi.

Za njega, teološka pitanja počinju tamo gde drugi završavaju razgovor. On ne pita: „Ko je u pravu?“ On pita: „Ko pati?“ U toj logici, Bog se ne objavljuje kroz perfekciju, nego kroz ranu.

Teologija ne dolazi iz savršenstva, već iz saučešća i sastradavanja. A zar to nije bila i Hristova teologija? Zgog takvog stava ekumenski dijalog je postavio kao jedno od središnjih načela svog pontifikata. Naglašavao je važnost “dijaloga ljubavi” koji ide ruku pod ruku s “dijalogom istine”, posebno u “kontekstu zajedničkog nasleđa, poput 1700. obljetnice Nicejskog sabora”. Papa je bio protivnik prozelitizma pa je jednom prilikom poručio da “ekumenizam i prozelitizam ne idu zajedno”, naglašavajući da se jedinstvo ne može graditi prisilom ili manipulacijom, već samo kroz iskreni dijalog i međusobno poštovanje . Papa Franjo je poziva sve hrišćane da “zajedno hode, mole i služe, gradeći mostove jedinstva i bratstva u duhu Evanđelja”. Gajio je veoma dobre odnose sa Pravoslavnima. Na primer, Papa Franjo i vaseljenski patrijarh Vartolomej I održali su više susreta, od kojih je najznačajniji bio u Jerusalimu 2014. godine, povodom 50. godišnjice istorijskog susreta Pavla VI i Atenagore. Njihovo prijateljstvo je duboko i iskreno – redovno se obraćaju jedan drugome u duhu bratske ljubavi, često se nazivajući „braćom u Hristu“. Takođe, susret pape Franje i moskovskog patrijarha Kirila 2016. u Havani bio je istorijski – prvi put da se poglavari Katoličke i Ruske pravoslavne crkve sreću posle vekova raskola.

Iako se odnosi kasnije zakomplikovali zbog rata u Ukrajini, Papa je više puta isticao da ne želi „crkvu koja blagosilja rat“, već crkvu koja traži mir.

Papa Franjo je tokom svog pontifikata nastavio i produbio dijalog sa Anglikanskom zajednicom. Papa Franjo i nadbiskup Canterburyja, Justin Welby, razvili su duboko lično i duhovno prijateljstvo. Sastajali su se više puta u Rimu i Canterburyju, u duhu zajedničke molitve i posvećenosti hrišćanskom jedinstvu. Papa nije ignorisao razlike koje još postoje, naročito u pogledu sveštenstva i uloge žena, ali ih nije stavljao kao prepreku dijalogu, već kao izazov koji traži strpljenje, molitvu i zajednički hod. Takođe, imao je bratski i duboko hrišćanski odnos prema drugim (neo)protestantima. Često je naglašavao „ekumenizam susreta“ – poziv da se hrišćani različitih tradicija upoznaju, zajedno mole i služe svetu. U više navrata učestvovao je u zajedničkim molitvama s evangeličkim, pentekostalnim i harizmatskim protestantskim zajednicama – posebno ističući lično prijateljstvo s protestantskim pastorima iz Argentine. U istorijskom gestu pomirenja, papa Franja je učestvovao u zajedničkom bogosluženju na Obeležavanju 500 godina reformacije (2016) sa liderima Luteranske svetske federacije u Lundu (Švedska), u znak sećanja na početak Reformacije 1517. godine.

Isto tako je i međureligijski dijalog postavio kao jedan od ključnih stubova svoje teologije, ističući ga kao sredstvo za izgradnju mira, poštovanja i zajedničkog dobra u svetu punom podela i sukoba. Tokom svog pontifikata razvio je snažan i dosledan dijalog sa muslimanskim svetom. U Abu Dhabi – 2019. Godine, Papa i Imam Al-Azhara, Ahmad Al-Tayyeb, potpisali su Dokument o ljudskom bratstvu za mir u svetu i zajednički suživot. To je bio prvi put da jedan papa poseti Arapsko poluostrvo, a dokument je postao simbol međureligijskog bratstva i suživota. Njegova poruka je: “Vera ne vodi ka ratu, vera poziva na mir.” Papa je više puta javno govorio protiv islamofobije i naglašavao da “ne možemo poistovećivati islam sa nasiljem”. Redovno poziva na zajednički rad muslimana i hrišćana u borbi protiv ekstremizma, siromaštva i nepravde.

Takođe, Papa Franja iza sebe ostavlja nasleđe humanosti i poniznosti koje daleko prevazilazi granice samo jedne crkvene zajednice. Dok je za svoju Crkvu, ponovo otkrio principe sinodalnosti kao načina da Crkva sluša glas Božjeg naroda.

Za neke je previše mekan. Za druge previše liberalan. Za mene je bio uzor. Čovek širokih vidika, sa pogledom u budućnost ali duboko svestan uloge Crkve u savremenom svetu. Iznad svega najveća istina je da je bio hrabar. Jer je imao snage da postavi pitanje: „Šta ako se Crkva ne menja da bi sačuvala svoju moć, već da bi ponovo postala dom svima?“ On zna da je najveća opasnost za Crkvu – zatočenost u sebi. Zato otvara vrata. Ne ruši temelje – nego ih obnavlja kroz ljubav. Jednom prilikom je izjavio: “Mi imamo dužnost da budemo dobri”.

Svojim jednostavnim životom, poput Patrijarha Pavla, bio je papa koji hoda sa narodom. Nije bio papa da bi bio slavan, već da bi bio veran. Veran Hristu koji je prao noge, grlio gubavce, branio preljubnicu… Njegova teologija je Hristolika – konkretna, ranjena, puna ljubavi. I zato ga danas ne poštujemo kao sistem, ni kao simbol, već kao glas koji u ovom veku govori Evanđelje jasno, nežno i hrabro. Jer ako teologija ne dovodi do ljubavi – čemu služi?

Bio je to pontifikat milosrđa, pravde i reforme. Ujedno skromnosti i pristupačnosti. Odustao je od papinske palate i limuzine, izabrao skromni stan i Ford Focus. Pojednostavio je neke „carske“ insignije moći pape, želeći da živi kao „sluga slugu Božjih“. Koristio je jednostavan, svakodnevan jezik – direktan, topao i blizak narodu.

Verujem da će Papa Franja ostati upamćen kao papa periferije – glas onih koji nemaju glasa. Njegova težnja bila je da Crkvu oslobodi rigidnosti i približi je čoveku današnjice. Reformisao je ne samo institucije, već i ton, duh i smer Crkve. Napravio je iskorak koji je zatresao stubove Crkve. Njegove poruke bile su jednostavne, ali duboke:

“Milosrđe je istina u akciji.”

“Duh Sveti nije konzervativac.”

“Ne zatvaraj vrata – Bog nikada ne zatvara vrata svom narodu.”

Smrću pape, Crkva ne gubi samo vrhovnog pastira, već i teologa čija je misao kucala u ritmu srca Evanđelja. Njegova teologija nije bila zatvorena u akademske kule, već je disala zajedno s narodom – jednostavna, ali duboka; jasna, i neiscrpna. U njemu smo prepoznali čoveka molitve i razuma, svetlost vere i savest Crkve. Njegove reči ostaju, ali ono što još više ostaje jeste duh kojim ih je govorio – duh poniznosti, ljubavi i nade.

Dok Crkva u tišini zahvaljuje Bogu za dar njegova života, u isto vreme osluškuje njegovu poruku – ne kao završnu reč, već kao poziv da hod nastavimo hrabro, verno i sa pogledom uprtim u večnost. Jer, istinski teolozi ne umiru – oni nastavljaju govoriti kroz svetost svoga svedočanstva.

Neka počiva u miru papa Franja – pastir koji je hodao sa narodom, grlio čovečanstvo i otvarao vrata srca Evanđelja. Njegova vera, poniznost i ljubav prema onima na marginama ostaju svetionik za Crkvu i svet. Dok se molimo za njegovu dušu, zahvaljujemo Bogu što smo u njegovo vreme mogli osetiti nežni dah Duha Svetoga koji je govorio kroz njegove reči, geste i tišinu.

„Dobri i verni slugo, uđi u radost Gospodara svoga“. (Mt 25, 23).