Da li je Poslednja večera bila žrtva ili nije? Daću pet nagoveštaja koji ukazuju da je Isus nameravao da Poslednju večeru učini žrtvom — a posebno svoju žrtvu.

Nagoveštaj br. 1: „Krv koja se proliva“ Prvi nagoveštaj koji govori „žrtva“ jeste Isusova upotreba reči da će se njegova krv proliti. Prolivanje krvi podseća na starozavetne žrtve za iskupljenje. Na primer, Levitska 4,7 opisuje kako je sveštenik trebalo da proliva krv žrtve pod osnovom oltara na kojem je žrtva prinesena. Kada Isus govori o prolivanju svoje krvi, možemo razumno zaključiti da je on razumeo Evharistiju kao žrtvu za iskupljenje — naročito kada uzmemo u obzir kako Isus govori o svojoj krvi koja se proliva za oproštaj grehova (pogledajte Matej 26,28).

Nagoveštaj br. 2: „Radite ovo“ Žrtveni karakter Poslednje večere dalje se otkriva Isusovom zapovešću da „radite ovo“ (Luka 22,19). Grčki tekst glasi: poieite touto. U grčkom prevodu Starog zaveta (Septuaginta), reč poieo, koja je osnova za poieite, prevodi se kao „prinositi“ u kontekstu prinošenja žrtava:

  • „A ovo što ćete prinositi [grčki, poieseis] na oltaru: dva jarca starosti jedne godine, svaki dan, neprestano“ (Izlazak 29,38).
  • „Pristupite oltaru, i prinesite [grčki, poieson] vašu žrtvu za greh i vašu žrtvu za paljenje, i izmirite sebe i narod“ (Levitska 9,7).
  • „Prineću [grčki, poies] tebi žrtve za paljenje od mesa jaraca, sa dimom žrtve ovnova“ (Psalam 66,15). Ako Isus zapoveda apostolima da poiete (prinose) Evharistiju, onda on namerava da to bude žrtva.

Nagoveštaj br. 3: „U spomen na mene“
Ne samo da je Isus rekao apostolima da „rade ovo“, već je dodao: „rade ovo u spomen na mene“ (Luka 22,19; naglasak dodat). Grčka reč za „spomen“ je anamnesis, koja ima žrtvene kontekste i u Novom i u Starom Zavetu. Na primer, u Septuaginti, Mojsije govori Izraelcima da će njihove žrtve za paljenje i žrtve za mir služiti kao anamnesis („spomen“) pred Bogom (pogledaj Brojevi 10,10). Autor Poslanice Jevrejima vidi starozavetne žrtve u istom svetlu: „Ali u ovim žrtvama postoji podsetnik [grčki, anamnesis] na greh svake godine“ (Jevr. 10,3). Kada uzmemo u obzir žrtvene kontekste reči anamnesis, u kombinaciji sa žrtvenim značenjem reči poiete, imamo dobar razlog da verujemo da Luka koristi anamnesis kako bi ukazao na to da je Poslednja večera žrtva.

Nagoveštaj br. 4: „Dato za vas“
Četvrti nagoveštaj koji ukazuje na žrtveni karakter Poslednje večere je Luka koristi grčku reč didomi, koja znači „dato“ u Isusovoj izjavi: „Ovo je telo moje koje se daje za vas“ (Luka 22,19; naglasak dodat).
Na drugim mestima Novog Zaveta, didomi se koristi u kontekstu žrtava. Na primer, Luka piše: „I dovedoše ga [Mariju i Josif] u Jerusalim da ga predstave Gospodu… i da prinesu [grčki, didomai] žrtvu kao što je napisano u zakonu Gospodnjem“ (Luka 2,24).
Marko takođe koristi didomi kada govori o Isusovoj iskupiteljskoj smrti na krstu: „Jer Sin Čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi, i da da [grčki, didomai] svoj život kao otkup za mnoge“ (Mk. 10,45). Znajući da se didomi koristi u kontekstu žrtava, možemo to dodati kao dokaz koji ukazuje na žrtveni karakter Poslednje večere.

Nagoveštaj br. 5: „Krv zaveta“
„Krv zaveta“, koja se pominje u Matejevom opisu Poslednje večere, još je jedan izraz koji ukazuje na žrtvu. Mojsije je koristio istu terminologiju u kontekstu žrtvenog životnog žrtvenika tokom ceremonije potvrđivanja Sinajskog zaveta: „Evo krvi zaveta koju je GOSPOD sklopio s vama po svim ovim rečima“ (Izl. 24,8).
Koristeći izraz „krov zaveta“, Isus pravi paralelu između Sinajskog zaveta i Poslednje večere. Ako je ceremonija potvrđivanja Sinajskog zaveta bila žrtva, onda Poslednja večera, koja je ceremonija potvrđivanja Novog zaveta, takođe mora biti žrtva.

Molim vas, recite mi koja je to žrtva?
Iako postoje i drugi nagoveštaji koji ukazuju na žrtveni karakter Poslednje večere, smatram da su ovi dovoljni. Sada moramo postaviti pitanje: „Koja je to žrtva u Poslednjoj večeri?“ Odgovor je: „To je Hristova žrtva!“
U Evharistiji Hristos nam daje samo telo koje je dao za nas na krstu, samu krv koju je ‘prolio za mnoge radi oproštaja grehova.’ Evharistija je, dakle, žrtva jer ponovo predstavlja (čini prisutnim) žrtvu krsta.
Kakva je biblijska podrška za ovo? Obratite pažnju da u narativima o Poslednjoj večeri Isus govori o svom telu koje se daje (pogledajte Luku 22,19) i svojoj krvi koja se proliva (pogledajte Marka 14,24, Mateja 26,28, Luku 22,20). Ono što je zanimljivo je da on ne govori o svom telu i krvi kao o nečemu što će tek biti dato i proliveno. U svim narativima o instituciji, Isus govori o davanju svog tela i krvi u sadašnjem vremenu — „ovo je telo moje koje se daje za vas“ (Luka 22,19); „čaša koja se proliva za vas“ (Luka 22,20; Marko 14,24; Matej 26,28). Ovo sugeriše da je krvava žrtva koju je Isus trebalo da ponudi na krstu sledećeg dana, misteriozno učinjena prisutnom na nekrvni način.

Zaključak
Zanimljivo je da neoprotestanti kao i neki protestanti često sebe predstavljaju kao one koji su više ‘biblijski’ od recimo, katolika, pravoslavaca ili anglikanaca. Međutim, kada je u pitanju žrtveni karakter Poslednje večere, smatram da baš i nisu u pravu.