Uvod

Pitanje postmortalnog pročišćenja ili takozvanog čistilišta jedno je od ključnih tačaka razlike između rimokatoličke i protestantske teologije. Dok katolička crkva uči o čistilištu kao neophodnom procesu pročišćenja duše pre ulaska u nebo, većina protestantskih tradicija ovo učenje odbacuje kao nebiblijsko i teološki problematično. Međutim, C. S. Lewis (1898–1963), jedan od najuticajnijih hrišćanskih mislilaca 20. veka, zauzima jedinstven stav koji prevazilazi ove konfesionalne granice. Iako anglikanac, Lewis ne samo da ne odbacuje ideju čistilišta, već je razvija na originalan način, oslobađajući je od karikaturalnih predstava kazne i muke i pretvarajući je u izraz Božje ljubavi i milosti.

Ovaj esej ima za cilj da analizira Lewisov stav prema učenju o čistilištu, kako iz njegovih izričitih teoloških razmatranja, tako i iz njegovih književnih i filozofskih dela. Esej će pokazati da Lewis vidi čistilište ne kao dogmu, već kao duhovnu nužnost koja proizilazi iz prirode Boga i čoveka.

Teološki kontekst čistilišta

Učenje o čistilištu razvijeno je u kasnoantičkom i srednjovekovnom zapadnom hrišćanstvu, a zvanično je potvrđeno na Firentinskom saboru (1439) i Tridentskom saboru (1545–1563). Katekizam Katoličke crkve definiše čistilište kao „konačno pročišćenje izabranih koje se razlikuje od kazne prokletih” i dodaje da je „nužno da bi duša postala sposobna za nebo.”[1] Protestantska Reformacija, nasuprot tome, odbacuje to učenje kao neopravdano biblijski i kao zloupotrebljeno kroz praksu indulgencija.

Anglikanska tradicija, iako se u 39 članova jasno odriče „rimske doktrine o čistilištu” kao „izmišljene” (Article XXII), u isto vreme ostavlja prostor za verovanje u mogućnost rasta i pročišćenja duše posle smrti, naročito u njenim anglo-katoličkim strujama.

Lewisovo eksplicitno promišljanje o čistilištu

C. S. Lewis se najdirektnije bavi pitanjem čistilišta u svojoj poslednjoj knjizi Letters to Malcolm: Chiefly on Prayer (1964). Tu piše:

„Naravno da verujem u čistilište. Naime, mislim da, ako nije neophodno, onda je barem verovatno. Naše duše moraju biti pročišćene ili pripremljene u nekom smislu.“[2]

Lewis pritom odbacuje sliku čistilišta kao mesta kazne i patnje nalik paklu. On jasno kaže da ne zamišlja to kao „prostor mučenja“, već kao proces lečenja, nalik odlasku zubaru – neprijatno, ali nužno i korisno:

„Pitanje nije da li ćemo želeti da izađemo iz čistilišta, već da li ćemo želeti da uopšte uđemo u nebo dok ne budemo čisti… Zar iko želi da stane pred Boga sa još uvek neispovedenim, neosvećenim delovima svoje ličnosti?”[3]

Za njega, čistilište nije protivno milosti – ono je njena poslednja, konačna primena. Božja svetost ne može dopustiti da išta nesavršeno stoji pred Njim, ali Božja ljubav omogućava da to pročišćenje bude dar, a ne kazna.

Filozofska osnova Lewisovog pogleda

Lewis gradi svoj stav na tri ključna filozofsko-teološka postulata:

1. Antropološka potreba za pročišćenjem: Ako je Bog apsolutno svet, onda nijedna osoba, čak ni ona koja umire u Božjoj milosti, ne može stajati pred Njim bez da se oslobodi posledica greha. Ovo nije samo pravni problem (krivica), već ontološki (stanje bića).

2. Pročišćenje kao čin ljubavi, ne pravde: Lewis naglašava da Božji cilj nije kazna, nego isceljenje. On koristi metaforu hirurga ili zubara: bol postoji, ali nije cilj – cilj je zdravlje.[4]

3. Večnost i subjektivno vreme: Iako ne spekuliše o trajanju tog procesa, Lewis priznaje da „ako se to događa u tren oka, meni je u redu; ako traje, takođe nemam ništa protiv.“[5] Važno mu je šta se događa, a ne kako u terminima vremena.

Indirektne refleksije u književnim delima

Iako ne koristi termin „čistilište“, Lewis na sličan način prikazuje duhovni proces u delu The Great Divorce (1945). U ovom alegorijskom romanu, duše sa ivice pakla imaju mogućnost da krenu ka nebu, ali taj put zahteva bolno suočavanje sa sopstvenim zabludama, idolima i grehom.[^6] Svaka duša je slobodna da prihvati pročišćenje ili da ga odbije.

Slično, u Mere Christianity, Lewis piše da Bog „neće stati dok nas ne učini savršenima.“[7] On nas ne popravlja samo spolja, već nas oblikuje do srži – čak i kada taj proces uključuje bol.

Razgraničenje od rimokatoličke dogme

Važno je napomenuti da Lewis ne prihvata katoličku dogmu u njenoj formalnoj definiciji. Njegovo čistilište nije povezano sa crkvenim autoritetom, indulgencijama ili proračunatom kosmologijom posmrtnog sveta. Umesto toga, to je filozofska i duhovna nužnost, izrasla iz logike Božje svetosti i čovekove nesavršenosti.

On piše:

„Ne smeta mi da to bude bolno. Samo se nadam da će bol biti što kraći… Ali teško da bi iko razuman rekao: ‘Ne želim da se očistim, hoću u nebo prljav.’“[8]

Zaključak

Stav C. S. Lewisa prema čistilištu predstavlja primer teološke širine koja nadilazi konfesionalne okvire. On ne prihvata čistilište kao dogmu, već kao prirodni izraz duhovne stvarnosti koja proizlazi iz Božje svetosti i ljubavi. Njegovo razumevanje pokazuje kako je moguće pomiriti pravdu i milost, svetost i ljubav, bez padanja u karikaturalne predstave kazne ili pravnog formalizma.

Lewis nam ostavlja dragoceni doprinos savremenoj hrišćanskoj misli – poziv da teološke istine ne posmatramo kroz prizmu konfesionalnih borbi, već kroz prizmu duhovne potrebe čoveka i Božje ljubavi koja ga privodi punoj svetosti.

Fusnote

[1]: Katekizam Katoličke crkve, br. 1030-1032.

[2]: C. S. Lewis, Letters to Malcolm: Chiefly on Prayer, Houghton Mifflin Harcourt, 1964, str. 108.

[3]: Ibid., str. 109.

[4]: Ibid., str. 110.

[5]: Ibid.

[6]: C. S. Lewis, The Great Divorce, Geoffrey Bles, 1945.

[7]: C. S. Lewis, Mere Christianity, HarperOne, 1952, str. 174.

[8]: C. S. Lewis, Letters to Malcolm, str. 111.