Krst Hristovog života

 

Ako zaista želim da budem kao Hristos — ne samo da Ga sledim spolja, nego da Mu postajem sličan u dubini bića — onda moram ozbiljno razmisliti o krstu koji je On nosio.

 

Ne mislim prvenstveno na onaj poslednji, strašni krst na Golgoti — iako je On, naravno, pobedio smrt, poneo naše grehe, bolesti, tugu i očaj. Mislim na krst Njegovog života. Na svakodnevicu Njegove poslušnosti. Na to kako je živeo među nama.

 

Ako sam pozvan da uzmem svoj krst, kako bi moje „ja“ umrlo i novi život vaskrsao u meni, onda ne mogu odvojiti Hristov život od Hristovog krsta. Bez tog života, bez te svakodnevne žrtve, ni krst ne bi imao punoću svog značenja. Jedno ide s drugim — u Hristu, i u meni.

 

Pa, kako je izgledao taj krst?

 

Da, Isus je bio dobar, veran, pun ljubavi, mudar, pravedan i blizak ljudima. Ali to nije sve. Njegov krst je bio i u tome što je sebe ponizio. Postao je sluga. Iako slobodan, učinio je sebe slugom svima. Ove Pavlove reči (1 Kor 9,19) kao da su direktan odjek onoga što je Isus rekao Petru dok mu je prao noge.

 

Pavle kaže da je postao sve za svakoga, da bi učestvovao u blagoslovima. Ne svojim, već u Gospodnjim blagoslovima. Jer i Isus je bio blagosloven — ne zato što je sve bilo lako, već zato što je bio poslušan Ocu, do smrti na krstu. Zato se nad Njim začuo glas: „Ovo je moj ljubljeni Sin, u kome mi je sva milina.” Od Jordana do praznog groba, bio je mio Ocu.

 

Ako je sve to istina — a duboko u sebi verujem da jeste — onda i za Isusa možemo reći da je postao sve za svakoga. Ne zato što se uklapao u svet, niti zato što je preuzimao grešne navike, iako su Ga za to optuživali. Ne, On je ulazio u živote ljudi tamo gde ih je zatekao. Sedeo je i sa carinicima i sa farisejima. Bio je sa siromašnima, bolesnima, sa onima na marginama. Postao je ono što su ljudi trebali da vide, da bi mogli ugledati Oca.

 

Ušao je u našu patnju — jer svi mi patimo — kako bi svi mogli biti spašeni, ako to žele da prime.

 

I tu me Duh Sveti tiho podseća: ako želim da budem Hristov, ako želim da budem mio Ocu, onda moram biti spreman da i ja uđem u patnju drugih. Da postanem sve — ne za sebe, ne da bih bio prihvaćen, već da bih nekome otvorio prozor ka Bogu.

 

To je moj krst. Moja prilika da ugodim Ocu. Da volim ne rečima, već životom. Da budem tamo gde ljudi jesu, ne da bih postao kao oni, već da bih im pokazao Hrista.

 

Postati sve za svakoga

 

Razmišljao sam o Hristu koji je postao sve za svakoga — ne da bi se izgubio u drugima, već da bi im otvorio put do Oca. Danas se pitam: kako to izgleda u mom životu? Gde me Bog poziva da uđem u tuđi svet, a da pritom ostanem u Njemu?

 

Isus je sedeo sa carinicima. Ja možda ne poznajem nijednog carinika, ali poznajem one koje društvo često odbacuje. Ljude čije ponašanje me iritira, čije vrednosti ne razumem, ili od kojih se distanciram jer mi je lakše tako.

 

Isus nije pravio distancu. On se približavao. Gledao je ljude očima ljubavi, ne suda. I zato ih je menjao. Jer ljubav koja dolazi iz svetosti ne ostavlja čoveka istim.

 

Zato pitam sebe:

Kome se ne usuđujem da se približim?

U čijem društvu zadržavam tišinu, kada bih mogao doneti reč života?

Kome se trudim da ne pripadam — jer mi nije prijatno, jer mi deluje „nevažno“, ili jer imam unapred spremljen sud?

 

Postati sve za svakoga ne znači izgubiti sebe. To znači svesno darovati sebe. Hristos nikada nije prestao da bude Sin dok je jeo sa grešnicima. Upravo tada je bio najsličniji Ocu.

 

Ako sam i ja Božje dete, zar ne bi trebalo da Mu ličim upravo tada — kada svesno ulazim u nečiju tugu, zbunjenost, gnev, prazninu — ne da bih to preuzeo, nego da bih uveo Hrista tamo?

 

Možda moj krst danas nije neka velika žrtva. Možda je samo odluka da ne pobegnem iz tuđe boli. Da ostanem. Da saslušam. Da ne reagujem odmah, nego da nosim. Da ne pokušam da popravim, nego da volim.

 

Jer i Hristos je tako radio. A ja želim da budem kao On.

 

Poniznost kao put

 

Sve češće shvatam da se Hristov put ne otkriva kroz snagu, već kroz poniznost. I što duže idem Njegovim tragom, to mi je jasnije da me Bog ne poziva da budem jak u sebi, već da budem slab u Njemu. Jer Njegova snaga se pokazuje u mojoj slabosti.

 

Isus, iako Gospodar svega, nije došao da mu služe, nego da služi. Njegovo Božanstvo nije bilo prepreka za poniznost — naprotiv, baš zato što je bio Sin, mogao je da opere noge svojim učenicima.

 

Meni je teško da budem slab pred drugima. Teško mi je da kažem: „Ne znam. Nisam siguran. Potrebna mi je pomoć. Pogrešio sam.” Ali ako se Hristos nije stideo da bude slab u očima sveta, ko sam ja da bežim od toga?

 

Poniznost nije prezir prema sebi. To je istina o sebi. To je mirno priznanje da nisam centar sveta — da postoji neko veći, mudriji, jači… i da mi je dovoljno to što sam voljeno dete.

 

U meni je često borba — želja da se dokažem, da budem primećen, shvaćen, odbranjen. Ali u Isusu vidim drugi put: ćutanje pred optužbom. Krotkost pred nasiljem. Prisutnost bez potrebe za dominacijom. Ljubav koja ne traži uzvrat.

 

Taj put nije lak. Ali je jedini koji vodi u slobodu.

 

Danas biram da se ne branim, već da budem slobodan.

Da ne tražim priznanje, već prisutnost.

Da ne moram biti u pravu, već u miru.

Jer moj Otec vidi u skrovitosti. I to je dovoljno.

 

Tiho služenje bez priznanja

 

U svetu koji vapi za pažnjom, pohvalom i potvrdom, Hristos ide tiho. On se ne nameće. Ne traži mesto. Ne gura se u prvi plan. Ipak, menja sve.

Taj paradoks me ne prestaje zbunjivati i oduševljavati.

 

U Njegovom životu ne vidim želju da Ga svi vole, razumeju, ili čak slede. Vidim Njegovu želju da bude poslušan Ocu — i to je bilo dovoljno. Njegova najdublja radost bila je u skrovitom „da“ izgovorenom bez svedoka.

 

Kad je lečio, često je govorio: „Ne pričaj nikome.“

Kad je molio, odlazio je sam.

Kad je postio, činio je to bez pompe.

Kad je služio, nije čekao aplauz.

Kad je patio, nije tražio sažaljenje.

 

Koliko se puta uhvatim da želim da me neko primeti? Da neko pohvali ono što radim u tišini? Da bar neko kaže: „Vidi, to što činiš ima vrednost.”

 

A onda me Hristos podseti: vrednost mog služenja ne meri se time koliko se vidi, već time koliko je stvarno. I koliko je iz ljubavi.

 

Bog vidi ono što ljudi ne vide. On zna za tiho podnošenje nepravde, za molitve koje nikada nisu izgovorene naglas, za čašu vode pruženu nekom ko nikada neće reći hvala.

On vidi. I to je dovoljno.

 

Ponekad se Božije kraljevstvo gradi upravo u onim trenucima kada niko ne gleda — ali Nebo gleda. I raduje se.

 

Danas biram da služim bez aplauza.

Da ljubim bez priznanja.

Da verujem da Bog množi ono što se čini u skrovitosti.

Jer Njegova svetlost sija najjače iz mesta koja su svetu nevidljiva.

 

Ljubav koja boli i leči

 

Ako me je ičemu Isus naučio, onda je to da prava ljubav uvek boli – ali i uvek leči.

 

Ne postoji Hristova ljubav koja ostaje na distanci. Njegova ljubav ide do kraja. Do dodira gubavog, do suza nad Lazarovim grobom, do pranja nogu onome koji će Ga izdati. Do krsta.

 

U toj ljubavi nema zaštitnih zidova. On ne voli izdaleka. On ulazi. Ranjivo. Otvoreno. Spreman da bude neshvaćen, odbačen, povređen – jer zna da se samo takva ljubav računa. Samo takva ljubav menja srce.

 

I ja često želim voleti, ali bez bola. Bez razočaranja. Bez rizika.

Ali onda to nije ljubav. To je kalkulacija.

 

Prava ljubav me poziva da budem ranjiv.

Da ne štitim svoje srce zidovima ponosa ili straha.

Da se usudim da verujem da čak i ako budem ranjen, Božija ruka me podiže.

Jer Hristos nije ostao u grobu.

Ni ja neću, ako ljubim kao On.

 

Ljubav koja boli je ujedno i ljubav koja leči. Jer samo kada me boli tuđa bol, kada me dotakne nečija tuga, kada mi srce zadrhti zbog nepravde, tada znam — živ sam. Tada Hristos živi u meni.

 

I zato:

Ne boj se voleti.

Ne boj se dati svoje vreme, svoje reči, svoje srce.

Ne čekaj da budeš dovoljno jak, ili da drugi to zasluže.

Ljubi prvi. Ljubi u tišini. Ljubi do kraja.

 

Jer tamo gde nestaje tvoja snaga, tu počinje Božija.

Tamo gde tvoje srce krvari, tu Hristova krv preobražava.

 

I sada tebe pitam, prijatelju:

U koga te danas Bog zove da uđeš?

Ko je oko tebe, a čeka tvoju ljubav — možda tiho, možda bez reči, ali svim srcem?

Kome možeš danas biti Hristove ruke, oči, srce?

Ne čekaj savršen trenutak. On nikada ne dođe.

Ljubav se ne planira. Ona se živi. Danas. Sada.

Odvaži se. Ljubi. I znaj — Bog vidi. I raduje se.