U samom srcu našeg integriteta, i utemeljena u našem ustavu, nalazi se naša nedvosmislena odanost otvorenom srcu, toleranciji i inkluzivnosti u celoj našoj međunarodnoj zajednici. Čak i kada se, po svojoj savesti, ne možemo u svemu saglasiti, ne dozvoljavamo da bilo kakvo neslaganje naruši naše zajedništvo, dobrodošlicu, prijateljstvo, saosećanje ili jedinstvo, kao ljubljenih od Onoga koji nas sve voli.

Neosporno je da svako od nas može da se seti mnogih primera koji nas podsećaju da su svi ljudi različiti. Mi smo pojedinačno jedinstveni, čak i u svetu od preko sedam milijardi ljudi. Svoje razlike možemo koristiti kao stvaralačku priliku da delimo i učimo, ili ih možemo iskoristiti kao izgovor za agresivno nadmetanje koje seje podele i sukobe među nama, radi sopstvenih, sebičnih interesa.

Sramota je naše zajednice što je, suviše često i sama religija nedostojno oblikovala, iz svojih različitih spisa, sredstva za održavanje ličnih „izuzetnih” zahteva i pohlepnih težnji, na apsolutnu štetu najslabijih. Razvrstavanje ljudi prema uočenim razlikama — kao što su etnička pripadnost, boja kože, vera, rodni identitet ili seksualna orijentacija — postalo je nešto poput političkog oruđa, u čemu, nažalost, nismo ostali potpuno nevini. Prečesto smo postajali saučesnici u obeležavanju pojedinih grupa kao nižih, koristeći mentalitet „mi protiv njih” da bismo ih omalovažili i udaljili.

Naše korišćenje Biblije mora, pre svega, biti principijelno, razumno i otvoreno za smerno raspoznavanje Duha Svetoga. Biblija za nas nije poslednja, konačna reč, već Božija reč, govorena kroz vekove, sve dok nije kanonski utvrđena u Nikeji 325. godine i koja nastavlja da živi i posle toga. Osvetljena razumevanjem poezije, aluzije, slikovitosti, alegorije, mita i istorije vere, preuzete i lično proživljene, kroz Božije sveto nadahnuće tokom vekova, primili smo blagoslove sve dubljeg poznanja svete istine. Slušajući reč u kontekstu svakog doba — upućenu zajednicama i pojedincima, misticima, prorocima, velikima i smirenima — postajemo sposobni da dublje shvatimo kako autentična istina nikada nije sputana jednodimenzionalnim bukvalizmom. Blagotvorno traganje i otkrivanje istine, po Božijoj blagodati, ostaje stalan, ispunjen, izdašan i spasonosni proces.

U Besedi na gori (Mt 5–7) vidimo Isusa kako duhovno hrani mnoštvo, ne pitajući ko su, odakle dolaze ili šta veruju. Opet, u hranjenju pet hiljada (Mt 14,13–18), vidimo Isusa kako zadovoljava njihove fizičke potrebe. U oba slučaja, Isus velikodušno ispunjava njihove potrebe bez ikakvih preduslova. Nije se raspitivao o njihovim odnosima, bračnom statusu, rodu, religiji ili bilo čemu što bi ih svrstalo u određenu grupu. On je bio osetljiv na njihove lične potrebe i odgovarao na njih. Njegovu sveobuhvatnu brigu još jasnije vidimo u Marku 9,38–42, gde saznajemo kako je apostol Jovan, ljubljeni učenik, u početku pogrešno razumeo univerzalnu prirodu Gospodnje službe. Jovan je rekao Isusu: „Videli smo nekoga kako isteruje demone u Tvoje ime i zabranili smo mu, jer nije išao za nama.” Isus je odgovorio: „Ne brani mu, jer niko ko učini čudo u Moje ime neće ubrzo potom moći da govori zlo o meni. Ko nije protiv nas, za nas je.” Isusov put mora biti i naš put. Njegova zapovest mora biti i naša zapovest.

U celoj Anglikanskoj slobodnoj zajednici, kao odraz naše apsolutne posvećenosti inkluzivnosti, svi sakramenti — uključujući brak i svete redove — otvoreni su za sve verne, bez obzira na pol ili rod.

U Postanju čitamo da je Bog stvorio čoveka u razlici polova. Međutim, u Božijem ovaploćenju kao čoveka otkrivamo da polna razlika nije suštinska za ljudsku prirodu. Inače Isus ne bi mogao da u svojoj ličnosti preuzme celokupnu ljudsku prirodu. U Hristu, stoga, moramo se složiti: „Nema više Judejca ni Jelina; nema roba ni slobodnjaka; nema muškog ni ženskog, jer svi ste jedno u Hristu Isusu” (Gal 3,28). Trebale su Crkvi dve decenije da shvati prvo („nema Judejca ni Jelina”), sedamnaest vekova da počne da shvata drugo („nema roba ni slobodnjaka”), i sada sa radošću shvatamo treće („nema muškog ni ženskog”).

Posle razvoda, moguće je svečano sklopiti drugi brak.

Čvrsto držimo katoličku veru engleskog iskustva kroz prizmu postreformacijskog anglikanstva, nedvosmisleno potvrđenu u svim našim svetim službama i sakramentima. Ali isto tako poštujemo pravo svakog pojedinca da, pod dejstvom Duha Svetoga, samostalno tumači veru i praksu. Posvećeni smo zapovesti Isusove radikalne inkluzivnosti, te stoga svakoga primamo u svoje zajedništvo bez osuđivanja i bez zahteva da nam u svemu budu isti ili da dele sve naše stavove kako bi bili prihvaćeni. Svima nudimo mesto za Trpezom, bez izuzetka.

Prepoznajemo da ljude privlače duhovni i svečani izrazi sa strukturom i ritualom, u kojima nalazimo psihološku snagu i duboku, intuitivnu, transcendentnu korist. Stoga poštujemo i prihvatamo istorijske liturgijske tradicije Crkve, otvoreni za sadašnje, kreativno vođstvo Duha Svetoga. Ipak, priznajemo da su neki u okviru takvih izraza strukture i rituala osećali marginalizaciju usled neprimerenih očekivanja koja stvaraju nelagodu i isključenost. Dok su svečanost, simbolika i ritual duboko nadahnjujući i bogati značenjem, mi smo posvećeni njihovom vršenju sa ohrabrenjem, otvorenošću, uključivošću, dubinom, lepotom i blagošću, radi duhovne izgradnje i iskrenog bogosluženja.

Ukratko, naša posvećenost je u stvaranju bogoslužbenih zajednica koje podižu, potvrđuju i osposobljavaju jedna drugu za delo Duha Božijega. Priznajemo poziv na aktivno stvaranje mira, zalaganje za pravdu i jednakost svih ljudi i naroda, ljubav prema onima koje društvo — a ponekad i mi sami — označava kao „autsajdere ili neprijatelje”, kao i brigu za Božiju tvorevinu i donošenje nade siromašnima i ojađenima (Mihej 6,8). Kada je Isusu postavljeno pitanje koja je najveća Božija zapovest, Njegov odgovor je bio jednostavan: prva i najveća je da ljubiš Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom. A druga je slična njoj: da ljubiš bližnjega svoga kao samoga sebe. Iz ove dve proizilazi sav zakon i proroci (Mt 22,35–40).

+Petar