Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa. – Jovan 15,5.

Pred nama je jedna neobična priča.  Druge priče o Isusu govore o vinogradu (Matej 20,1.21-33); ova, međutim govori o čokotu, lozama i vinogradaru.  Čak šta, Isus ne priča prvo priču, pa onda daje tumačenje, kao što je to radio u drugim prilikama.  Umesto toga, on počinje sa tumačenjem onoga što je kazao o sebi (Ja sam čokot) i onda dalje otkriva ko je On, upotrebljavajući te simbole.

Poruka priče o čokotu se često naziva ‘Pozdravni Isusov govor’ (Jovan 14,7).  Isus je znao šta će uskoro doći (vidi Jovan 13,21).  Znao je da će ga izdati i osuditi na smrt.  Kroz evanđelje po Jovanu čitamo nekoliko puta da Isusov čas još nije došao (Jovan 2,4; 7,30; 8,20). Ali u pozdravnom govoru, Isus podvlači da je ‘došao čas’ (17,1).  Vreme njegove zemaljske službe se bližilo kraju.  Trenutak prema kojem je stremila čitava istorija je uskoro došao.

I tako, u ovim poglavljima, Isus snabdeva crkvu utehama, opomenama, obećanjima, upozorenjima, i drugim stvarima da bi osposobio svoj narod da bude ono na šta je pozvan kada ih ostavi i vrati se Ocu.  U 15.poglavlju, Isusovo glavno uputstvo svom narodu je da budu u Njemu.  Ova ideja o prebivanju se pojavljuje deset puta u stihovima 4-10.  Da bi obradio ovaj koncept prebivanja u Njemu, Isus upotrebljava liku čokota i loze.

U svetu Sredozemlja u to vreme, smokva, maslina, i vinova loza su se naširoko gajile. Znalo se da je vinova loza bila najteža za obrađivanje.  Orezivanje loze se radilo pažljivo sa namerom da se ne povredi čokot i da se pomogne da donese rod.  Tako da je ovo poznata slika Jovanovih prvih čitaoca.

Čak, nalazimo da je vinograd poznata slika kroz Stari i Novi zavet (vidi Psalam 80; Isaija 5; Jeremija 2; Jezekilj 17). Primetno je da svaki put kada Gospod upoređuje svoj narod sa čokotom ili vinogradom u Starom zavetu, okrivljuje ih za neplodnost, ili za neuspeh da budu ono što On očekuje od njih. Ipak sada, Isus jasno iznosi kako Njegov narod može i hoće da rodi rod – u jedinstvu s Njim, pravim čokotom.

Način na koji Isus iznosi priču sugeriše nekoliko stvari o donošenju ploda. Prvo, plodonosnost dolazi kao rezultat živog čokota. Isus na sledeći način iznosi taj princip: ‘Jer bez mene ne možete činiti ništa'(stih 5). Božiji narod mora da izvlači život i snagu od Njega, kao i loze iz čokota. Čokog je glavni tok svakog blagoslova i ploda u životu Božijeg naroda. Oni nisu čokoti po sebi ili loze neke institucije ili organizacije.  Oni pripadaju Isusu, kao i loze čokotu.  On je jedini pravi, ili prirodni čokot.  Neki ljudi ili bića mogu biti poznati kao čokoti ili slični čokotima, ali konačno nisu dostojni imena čokot. 

Drugo, plodonosnost je delo trojedinog Boga. Isus direktno ovde pokazuje na Oca. ‘Otac je moj vinogradar’ (15,1). Otac nadgleda svako donošenje ploda. On osigurava plodonosnost i da se proslavi kroz njih (vidi 15,8). Iako ovde Duh nije direktno spomenut, iz okolnih poglavlja je jasno da ga šalju i Otac i Sin da donese blagodat u vernicima (14,17; 15,26; 16,13).  Ova blagodat se pokazuje u donošenju plodova.

Treće, donošenje plodova se zbiva prebivanjem u Isusu.  Prebivanje u Isusu znači da postoji živa veza ili zajednica između Hrista i Njegovog naroda.  Kroz ovaj odnos, život Isusov se uliva u Njegov narod.  Sama ideja da duhovno mrtvi grešnici mogu doći u živu zajednicu sa Hristom je velika tajna.  Jasno je da se takav plan spasenja mogao organizovati samo u okviru Božanstva.

U stihovima 7-9, Isus proširuje značenje boravka u Njemu.  On ne ukazuje prosto samo na neku statističku vezu koja treba da se održi. ovo ne odgovara slici čokota i loze. Između čokota i loze postoji stalni protok soka. Šta od Isusa teče prema Njegovom narodu?  Isus spominje svoje zapovesti i druge reči, koje povezuju Njega i Njegov narod (stihovi 7 i  9). Šta e onda od Isusovog naroda vraća Njemu? Isus ovde govori o molitvi.  ‘Šta god hoćete tražite i biće vam’ (stih 7).  Ukratko, veza između Isusa i Njegovog naroda se održava Njegovim rečima upućenim njima, i njihovim molitvama upućenim Njemu.

Prebivanje u Isusu takođe podrazumeva da njegov narod prima ljubav od Njega, i pokazuje drugima isto prema Njegovim zapovstima (stihovi 9-13).  Ljubav o kojoj govori je samopožrtvovana ljubav (stih 13).  Ovo nas podseća da kao što čokot nije tu za sebe, takođe nisu ni loze.  Čokot prenosti svoju energiju i život lozama i loze za uzvrat primaju ovaj život radi donošenja ploda.

Četvrto, donošenje ploda se uvećava rezanjem.  Vinogradari najbolje znaju činjenicu da će divlje loze u najboljem proizvesti male proređene grozdove.  Bogata berba zavisi uveliko od veštine rezača loze.  Rezač ne mari za ‘udobnost’ čokota, nego za dobru berbu.  On provlači svoje makaze i reže mrtve loze i bolesne delove čokota, ali obrezuje zdrave grane i lepe listove.  Loze prirodno uzimaju sok i ratu divlje i žbunasto.  Vinogradar se, međutim, najviše brine za plod.  Što više energije čokota treba usmeriti na produktivnost ploda.  Zato on obrezuje koliko je god potrebno da donese najveći plod za najduži period.  Kao što Isus kaže: ‘Ovim se proslavi Otac moj da rod mnogi donosite’ (stih 8).

Peto, nedostatak ploda ima rezulata odsecanja od čokota.   Isus kaže: ‘Svaku lozu na meni koja ne rađa roda odseca je’ (stih 2).  Isus ne uči da vernici mogu izgubiti spasenje. Ali je moguće da neko naizgled ili po spoljašnoti može biti ujedinjen sa Isusom, ali da ne bde spasonosnoistinski ujedinjen sa Isusom.  Nedostatak ploda u takvoj grani dokazuje da Isusov život nije prisutan u njoj.  Bog, vinogradar, ovo savršeno razlikuje i odvaja čak spoljašnju vezu sa Hristom, bacajući takve nominalne hrišćane u pakao.  Isus to ovako objašnjava: ‘Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti’ (stih 6).

Ne iznenađuje nas da smo dost toga kazali o Spasitelju, pošto je sam Isus sadržaj ove priče.  Konačno, On odmah otkriva sebe rečima: ‘Ja sam istinski čokot’ (stih 1).  Međutim, treba da razmotrimo još dva aspekta ove priče koaj nam nešto govore o našem Spasitelju.

1.Isus čisti svoj narod kroz svoju Reč.

‘Vi ste već čisti zbog reči koju sam vam govorio’ (stih 3).  Metju Henri vidi ovde aluziju na Levitski zakon onda kada su Izrailjci ušli u Hanan, oni su smatrali plod prve tri godine nečistim (3.Mojsijeva 19,23.24).  Drugim rečima, čokot bi se smatrao ceremonijalno nečist ako je i dalje bio ‘Hananejski čokot’.  Tri godine je prošlo od kako je Gospod pozvao ove učenike i učio ih svojom rečju.  Primedba ovde je ta što su oni bili očišćeni učenjem.  Isusova reč i dalje ostaje sredstvo kojom čisti svoj narod. (Efescima 5,26)

2.Isus posreduje između Oca i svog naroda.

Posebno govori o ovome u stihovima 9-17.  Zapamti, Isus je kazao da je Njegov Otac vinogradar (stih 1).  Kao čokot, Isus stoji između vinogradara i svog naroda, loze.  Kao što je Njegov Otac ljubio Njega, On ljubi njih (stih 9). On drži zapovesti svog Oca i prebiva u Njegovoj ljubavi. Njegov narod treba da drži Njegove zapovesti i da prebiva u Njegovoj ljubavi (stih 10). Stvari koje je čuo od oca, objavio je svom narodu (stih 15). I što god Njegov narod moli Oca u Njegovo ime on će im dati (stih 17). Tako Isus posreduje između Oca i svog naroda.

Ova Isusova priča osvedočava i prosvetljuje.  Isusove reči u isto vreme saosećaju i ispituju dušu. Ne možemo ovaj pasus da čitamo, a da ne budemo osvedočeni njegovim mnogim primenama.

Da li sva dobra nalazimo u snazi i životu Isusa, čokota? Da li smo došli do shvatanja da bez Njega ne možemo činiti ništa?

Takođe, da li smo istinski a ne samo formalno ujedinjeni sa Isusom? Da li se naše jedinstvo sa Isusom proteže dalje od same spoljašnje veze, crkvenog članstva, spoljašnjeg držanja? Da li smo odstranili sve ‘divlje’ loze, i da li se verom spajamo jedinoj istinskoj lozi? Šta Vinogradar vidi kada gleda na lozu našeg života?

Da li se dopuštamo Gospodnjem nožu za obrezivanje u našem životu? Ili smo previše predani uživanjima? Da li više volimo samo lišće koje upija sunce nego plodove koji proslavljaju Boga?

Konačno, ako smo zaista Hristovi, da li prebivamo u Njemu, Njegovoj Reči, i ljubavi? Zajednica sa Isusom je stvarnost, ali takođe i poziv.  Da li vežbamo zavisno prebivanje u Hristu, Njegovoj Reči, i ljubavi? Da li ga naša srca prate u molitvi da bi od Njega dobili šta nam je potrebno?

+++

GERALD M. BILKES je profesor Novog zaveta i Biblijske teologije na Teološkom fakultetu, Grand Rapids.