‘Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog svoje velike ljubavi kojom nas je zavoleo, oživeo je Hristom i nas koji smo bili mrtvi u svojim prestupima, – blagodaću ste spaseni – i s njim je vaskrsao nas i postavio na nebesima u Hristu Isusu. Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, – Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali. Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio – da u njima živimo’ (Efescima 2,4-10 ČA)
Iz reformacije 16.veka razvila su se dva glavna, različita koncepta spasenja koji od tada dominiraju protestantizmom. Najpopularniji danas je kalvinistički koncept spasenja. Prema ovom mišljenju, Bog je zapravo iskupio ili izmirio ljudski rod sa Sobom na krstu Hristovom. Međutim, kako Biblija jasno uči da će neki biti izgubljeni, kalvinisti uče da Hristos na krstu nije umro za čitav ljudski rod, već samo za one koje je Bog predodredio da će spasiti. Otuda oni veruju u ograničeno iskupljenje.
U drugom taboru imate arminijance. Oni uče da je Hristos umro za čitav ljudski rod na krstu. Međutim, oni takođe uzimaju u obzir da će neki biti izgubljeni. Stoga po njihovom mišljenju, Hristos zapravo nije spasio nikoga na krstu, već prosto učinio mogućim naše spasenje. Otuda da bi ovo spasenje zapravo postalo realnost, pojedinac mora da ispuni određene uslove, to su: vera, pokajanje, ispovest svih grehova. Tek onda će nas Bog sjediniti sa Hristos i spasiti nas.
Oba gledišta na spasenje brane svoje pozicije pozivajući se na Pismo. Oba tabora sastajali su se u verbalnim sukobima tokom proteklih 400 godina, bez znakova pomirenja. Obe strane su predstavljale određene aspekte istine, obe ignorišući određene tekstove. Kalvinisti su imali velikih teškoća u objašnjavanju opšteg teksta Novog zaveta, da je Hristos došao da pasi sav ljudski rod (vidi Jovan 3,16.17; 12,47; 1.Timoteju 2,5; Titu 2,11).
Arminijanci, s druge strane, imaju velikih poteškoća sa onim tekstovima koji jasno govore da je na krstu Bog zapravo spasio, iskupio i izmirio sa Sobom čitav ljudski rod (Rimljanima 5,10.18; 2.Korinćanima 5,18.19; 1.Timoteju 4,10; 1.Jovanova 2,2).
Njima posebno teška oblast za razumevanje (arminijanski način razmišljanja) je objektivni i subjektivni aspekt spasenja. Za neke je ovo postalo glavni problem. Ovo je pitanje kome bih voleo da se posvetim u nastavku ovog teksta.
Objektivno i subjektivno spasenje
Šta ovi teološki termini znače? Kada neko čita Bibliju, posebno Novi zavet, shvata, da s jedne strane, Pismo govori o spasenju kao o već svršenom delu, dok je, s druge strane, to jedan trajni proces, koji neće biti upotpunjen do drugog Hristovog dolaska. Drugim rečima, Biblija opisuje dve faze spasenja – objektivnu i subjektivnu.
S jedne strane hrišćanin može da kaže: ‘Ja sam već spasen’, dok s druge strane mora da prizna: ‘Ja se spasavam i biću spasen’. Ovo je paradoks, i zato mnogi teško prihvataju ovaj dvojni koncept spasenja. Ali Biblija je puna paradoksa koje smo već prihvatili. Na primer, sam Hristos. Verujemo da je On bio i Bog i čovek u isto vreme. To znači da je On bio i besmrtan i smrtan u isto vreme. Ovo je paradoks. Ili zumite na hrišćane. Prema istini o pravednosti putem vere, mi smo grešnici i pravednici u isto vreme. Unutar nas samih mi smo grešnici, dok u Hristu stojimo pravedni. Opet je ovo paradoks.
Najbolji način da se razume ovaj paradosk oko spasenja je da sagledamo našu situaciju u Adamu. Kada je Adam zgrepio, osudio je čitav ljudski rod. Ali ova osuda u Adamu koja je objektivno preneta na čovečanstvo hiljadama godina ranije nije postala naša lično ili subjektivno dok nismo rođeni na ovom svetu. Na neki način čitav ljudski rod našao se u Hristu, u drugom adamu po utelovljenju. Tako je Njegovom pokornošću čitav ljudski rod, na krstu, objektivno opravdan na život. Ali ovo stvarno ili objektivno spasenje ne postaje naše lično ili subjektivno, dok ne iskusimo novo rođenje (Jovan 3,3).
Postoji jedna glavna razlika između subjektivnog u Adamu i subjektivnog u Hristu. Naše rođenje u Adamu bilo je kroz stvaranje u kome nismo imali izbora. To znači da je Adam prilikom pada preneo osudu na čitav ljudski rod i nasleđuje je svako ko je rođen na ovom svetu. Na suprot tome, opravdanje na život koje je objektivno zadobio Hristos na krstu za čitav ljudski rod mogu da dobiju samo oni koji veruju u njega i koji su iskusili novo rođenje.
Vidite, objektivno ili stvarno spasenje koje je zadobijeno u Hristu za čitav ljudski rod je najviši dar Boga čovečanstvu. I kao i svaki dar, ne može se subjektivno iskusiti ako je odbijen ili nije ni primljen. Tako da dok je osuda u Adamu nasleđena i stoga važi za čitavo čovečanstvo, ovo nije istinsko spasenje koa ono putem iskustva. Samo verni koji su primili Hrista verom iskusiće spasenje (Rimljanima 5,17).
Kada razmatramo objektivne činjenice spasenja mi gledamo na evanđelje s Božije tačke gledišta. I što se Boga tiče On je već iskupio ili spasio čitav ljudski rod u Hristu. Ali kada razmotrimo subjektivnu istinu spasenja, gledamo je sa čovečije tačke gledištta. I sa naše tačle gledišta jedino će verni biti spaseni.
Upravo zbog ovog razloga Biblija jasno uči da niko neće biti izgubljen zbog toga što je dete Adamovo. Jedini razlog zbog koga bi bilo ko bio izgubljen jeste da je namerno i konačno odbacio objektivne činjenice spasenja u Hristu (Marko 16,15.16; Jovan 3,18.36; Jevrejima 2,1-3; 10,26-39).
Štaviše, zato što je Bog iskupo čitav ljudski rod u Hristu, on može povesti u Carstvo nebesko sve one koji nikada nisu čuli evanđelje, ne svojom krivicom, ali koji su verovali u svetlost koja ih je vodila, šta god da je ta svetlost bila. Oni će čuti za isusa po prvi put u Carstvu nebeskom, i tada će ga slaviti jer ih je spasio.
Ovo razumevanje objektivnih i subjektivnih aspekata spasenja dramatično će promeniti naš celi pristup evanđelizmu i svedočenju. Više nećemo propovedati evanđelje kao dobar savet, već kao dobru vest.