NAČIN na koji se reč ‘hrišćanin’koristi je toliko široka i može da može dovesti do pogrešnog shvatanja, naročito u odnosu na učenje Biblije. Precizno govoreći, hrišćani su Hristov narod. Oni su hrišćani zbog toga što lično pripadaju Hristu, a ne zbog toga što su odgojeni u porodicama ili zemljama gde se živi prema hrišćanskoj tradiciji.
Biblija hrišćanima naziva ljude koji veruju. Oni su vernici kne u smislu da se pridržavaju određenih religioznih verovanja, nego u smislu da veruju i da se pouzdaju u Isusa Hrista za svoje spasenje. Imati spasenje (ili biti spasen) znači da su ti gresi oprošteni, da si oslobođen od kazne za grehe, poklonjen ti je novi i večni život koji je život Božijeg kraljevstva. Ovo spasenje je isključivo Božije delo, i on to čini iz ljubavi prema vernicima čak i onda kada oni to ne zaslužuju. Spasenje se prima verom, i dobija se na dar od delovanja Božijeg Duha. Ljudi se nanovo rađaju delovanjem Božijeg Duha.
Osim što žive po veri, vernici se i kaju – okreću se od greha. Vera bez pokajanja nije vera koja će doneti spasenje. Nema oproštenja onima koji ne žele da se okrenu od greha. Mora da postoji promena, obraćenje. Vernici su sada učenici ili sledbenici Isusa, koji je njihov nov gospodar, učitelj i Gospod. Žive da bi udovoljili njemu, a ne sebi. Sve u svemu ‘ako je neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo’ (2.Korinćanima 5,17). Hrišćanin je nova osoba.
Ustaljeno je pogrešno shvatanje da ljudi ne mogu biti sigurni u svoje spasenje. Ipak, Biblija na više mesta govori da Bog želi da smo u to sigurni. Jovan je tipičan za biblijske pisce kada kaže: ‘Ovo sam napisao vama koji verujete u ime Sina Božijeg da znate da imate večni život’ (1.Jovanova 5,13). Isus naglašava sigurnost koju vernik ima u izjavama kao što je: ‘Ja im dajem večni život i oni neće propasti doveka’ (Jovan 10,289. Obećanje za večnu sigurnost dolazi od samog Boga, a njegovim obećanjima možemo da verujemo.
Vernici moraju da se uvek sete da njihovo spasenje ne zavisi od onoga što su oni učinili, nego isključivo od onoga što je Bog uradio za njih kroz Hrista. Jedino kroz Hristovu smrt i vaskrsnuče vernicima su oprošteni gresi i poklonjen im je novi život. Bog ih pozdravlja kao što je pozdravio vaskrslog Hrista koji je pobedio i daje im Svetog Duha kao obeležje stalnog vlastništva. Ništa ne može odvojiti Božiji narod od njegove ljubavi koju im je pokazao kroz Isusa Hrista.
Iako bog želi da vernici budu sigrni u svoje spasenje, ne želi da budu samouvereni. Ne želi da budu uobraženi i zadovoljni sobom. Možda zbog toga u Bibliji postoje izjave zbog kojih se hrišćani osečaju loše. Hrišćanstvo je više od intelektualnog verovanja. Ako vera ne donese promenu u ponašanju, to nije prava vera. Ako ljudi misle da im je spasenje zagarantovno, pa onda mogu da čine što god žele, varaju se.
Ljudi ne moraju da se osećaju drugačije kad prihvate Hrista, ali ako su pravi vernici uskoro će postati svesni da se njihov život promenio. Želeći da udovolje Bogu, a osetiće njegove prekore kada su krivi zbog pogrešnih stavova ili ponašanja. Sistem vrednovanja će početi da se menja što više budu voleli ono što je dobro i mrze ono što nije dobro.
Znajući da je Bog sada njihov Otac, vernici će hteti da kroz molitvu govore sa njima i da slušaju ono što im on kaže kroz Bibliju. Takođe će hteti da se sreću i sa drugim članovima Božije porodice i da sa njima obožavaju i poštuju Boga. Možda će primetiti da je sve manje njihovih ranijih prijatelja i da se u isto vreme javljaju ljubav i briga za njih (čak i za neprijatelje), što raniej nije bio slučaj. Sve to je deo rasta koij nastaje kada ljudi dođu u odnos sa živim Hristom. Njihov karakter se menja dok postepeno postaje sličan Hristovom karakteru.
Ne samo da su vernici svesni promena u sebi, nego če to i drugi primetiti. Ljudi ne mogu u tajnosti biti Hristovi učenici. U novozavetna vremena, kada bi ljudi rekli da veruju u Isusa, odmah su se krstili kako bi to javno pokazali. Krštenje je važan korak kojim se izjašnjavaju da su hrišćani.
Novozavetni pisci koristili su sliku krštenja da pouče šta je srž hrišćanske istine. Pavle je naročito govorio o značenju krštenja u odnosu na praktične posledice Hristove smrti, sahrane i vaskrsnuća. Pokazao je da krštenje oslikava jedinstvo vernika sa Hristom na taj način što umire grehu i vaskrsava sa Hristom za novi život pobede. Pošto je Hrist smrću platio punu kaznu za grehe vernika, greh više nema vlast nad njima. Slobodni su od njegove sile i mogu sa poverenjem da žive u sili Hrista koji živi u njima.
Biti slobodan od sile greha ne znači da ljudi koji postanu hrišćani nikada ne greše. Iako Sveti Duh sada živi u njima, prirodna tendencija ljudskog bića da čine zlo je još uvek prisutna. Sigurno je, nanovo su se rodili i dat im je novi život, ali još uvek imaju grešnu prirodu sa kojom su se rodili. Tu staru prirodu Biblija naziva ‘telo’. Ono i dalje želi da čini zlo i bori se protiv nove prirode. Hrišćani zbog toga moraju da žive sa stalnim sukobom između ove dve vrste prirode.
Ovo nije razlog za očajanje. Bog je dao hrišćanima Svetog Duha da bi Hristova prisutnost bila stvarna u njima. Isus Hristos je svojom smrću i vaskrsenjem pobedio greh da bi ljude oslobodio od ove sile. Vernici više ne moraju da budu robovi grešne prirode; ali ako joj se prepuste, ponovo će doći pod njenu silu i ona će vladati kao okrutni tiranin.
Hrišćani mogu povremeno poželeti natprirodni događaj kojim će grešna priroda biti trajno uklonjena. Ili mogu poželeti da Sveti Duh u njima radi na neki magičan način i da stvara automatsku pobedu nad grehom. Bog ne daje tako laka rešenja za problem greha u svetu. Sveti Duh ne ukuda samodisciplinu hrišćana. Naprotiv, on je razvija. Potreban je veliki napor u borbi protiv greha i svaka pobeda jača karakter.
Pošto su spaseni verom, hrišćani moraju da žive po veri. Ako u svojoj želji da nadvladaju greh naprave sistem pravila za sebe i za druge, mogu se nači u tome da se više ne pouzdaju u Hrista, nego da su uhvačeni u novu vrstu ropstva. Hristos ih je oslobodio svakog duhovnog ropstva, tako da u jedinstvu sa njim mogu da žive u istinskoj slobodi koju je imao Hristos.
Ova sloboda ne znači da su slobodni obaveza prema Bogu i njegovoj Reči. Znači da su slobodni da stvaraju takav kvalitet karaktera koji poslušnost zakonu nikada ne bi stvorio.
Bog nam je dao zapovesti i zahteva da ih ispunimo, ali su one zasnovane na odnosu, a ne na zakonu. Bog je glava porodice gde vlada ljubav. On želi da ga njegova deca slušaju zbog toga što žele, a ne zbog toga što moraju.
Neizbežno je da će hrišćani povremeno zgrešiti. Međutim, ne treba da misle da će time izgubiti spasenje i da zbog toga moraju da započnu hrišćanski život otpočetka. Nanovorođenjem postaju Božija deca i ništa ne može da promeni taj odnos. Kada deca pogreše, ražaloste njihove roditelje, ali ne prestaju da budu njihova deca. Kada hrišćani zgreše i ražaloste Boga, oni su i dalje njegova deca. Bog ih se ne odriče, iako može da ih kazni. ‘Jer koga Bog voli, njega ukorava, kažnjava svakoga koga prihvata za sina.’ (Jevrejima 11,6)
Iako se greškama ne raskida odnos koji postoji između roditelja i dece, može da nestaje prijateljstvo. Na sličan način greh kvari odnos hrišćana sa Bogom. svi hrišćani povremeno pogreše, i ako to poreknu varaju sami sebe. Ali ako žive da ugode Bogu, imaju pouzdanje da če im biti oprošteni gresi kojih možda nisu svesni. Ako su svesni greha, treba brzo da to raščiste i da zadrže dobar odnos sa Bogom. Ponovo im je dato sigurno obećanje: ‘Ako priznajemo svoje grehe, on je veran i pravedan i oprostiće nam grehe i očističe nas od svake nepravednosti’ (1.Jovanova 1,9).