Sve molitve treba da budu usmerene našem trojedinom Bogu – Ocu, Sinu i Svetom Duhu. Biblija nas uči da možemo da se molimo jednom ili svoj trojici zato što su njih trojica jedno. Ocu se molimo kao što se molio psalmista: “Slušaj viku moju care moj i Bože moj! Jer se tebi molim, Gospode!” (Psalam 5:2). Gospodu Isusu se molimo kao što se molimo Ocu zato što su jednaki. Molitva jednom iz Trojstva je molitva svoj trojici. Stefan se u smrtnom času molio: “Gospode Isuse, primi moj duh” (Dela 7:59). I mi treba da se molimo u Isusovo ime. Pavle je poticao efeske vernike da se zahvaljuju “svagda za sve Bogu i Ocu u ime Gospoda našega Isusa Hrista” (Efescima 5:20). Isus je rekao svojim učenicima da će dobiti sve što zatraže u njegovo ime, misleći pritom na ono što je po njegovoj volji (Jovan 15:16; 16:23). Isto tako, nama je rečeno da se molimo Svetom Duhu i u njegovoj sili. Duh nam pomaže da se molimo čak i onda kad ne znamo kako ili za šta da se molimo (Rimljanima 8:26; Juda 20). Možda je najbolji način da razumemo ulogu Trojstva u molitvi ako se molimo Ocu kroz (ili u ime) Sina, a u sili Duha Svetog jer sva trojica su aktivni učesnici u molitvi vernika.
Podjednako je važno da znamo i kome da se ne molimo. Neke nehrišćanske religije nalažu svojim sledbenicima da se mole panteonu bogova, svojim precima, svecima i raznim duhovima. Rimokatolici su naučeni da se mole Mariji i svecima. Takve molitve nisu biblijske i predstavljaju uvredu za našeg nebeskog Oca. Da bismo to razumeli, treba samo da pogledamo karakter molitve. Ona se sastoji od nekoliko segmenata i ako pogledamo samo dva, proslavljanje i zahvaljivanje, videćemo da je molitva u samoj suštini obožavanje. Kada proslavljamo Boga mi ga obožavamo zbog njegovih osobina i dela koja čini u našim životima. Kada mu prinosimo molitve zahvalnosti mi ga obožavamo zbog njegove dobrote, milosti i ljubavi prema nama. Obožavanje je proslavljanje Boga, jedinog koji zaslužuje da bude proslavljen. Problem kod molitve bilo kom drugom je u tome što Bog ne želi ni sa kim da deli svoju slavu. Da budemo precizniji, molitva bilo kom drugom je idolopoklonstvo. “Ja sam Gospod, to je ime moje, i slave svoje neću dati drugome ni hvale svoje likovima rezanim” (Isaija 42:8).
Ostali segmenti molitve kao što je pokajanje, priznanje i molba takođe su vid obožavanja. Kajemo se znajući da Bog oprašta i da nas voli, i da nam je obezbedio oprost greha kroz žrtvu svog Sina na krstu. Priznajemo grehe zato što znamo da “ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan – da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti” (1. Jovanova 1:9) i zbog toga ga obožavamo. Dolazimo mu sa svojim molbama i zastupničkim molitvama zato što znamo da nas voli i sluša. Obožavamo ga zbog njegove milosti i dobrote, zato što hoće da nas sasluša i odgovori na molitve. Kada znamo sve to, lako je shvatiti zašto je molitva svakom drugom osim trojedinom Bogu nezamisliva, jer molitva kao vid obožavanja pripada jedino Bogu. Kome da se molimo? Odgovor je – Bogu. Moliti se samo i jedino Bogu je mnogo važnije od toga kome od Trojstva upućujemo svoje molitve.