I gle, dođe čovek po imenu Jair, koji je bio starešina sinagoge. On pade pred Isusove noge i moljaše ga da uđe u njegovu kuću, jer je on imao ćerku jedinicu od nekih dvanaest godina i ona je bila na umoru. I kad je Isus išao, narod se tiskao oko njega. A jedna žena koja je dvanaest godina patila od tečenja krvi i koja je sve svoje imanje potrošila na lekare, a nijedan nije mogao da je izleči, pristupi sastrag te dotače skut njegove haljine, i odmah presta njeno krvarenje. A Isus reče: ko me je dotakao? Pošto su svi odricali, Petar reče: učitelju, narod je oko tebe i tiska te. Isus pak reče: neko me je dotakao, jer sam osetio da je sila izašla iz mene. A kad žena vide na nije ostala nezapažena, priđe drhćući, te pade pred njega i kaza pred svim narodima zašto ga je dotakla i kako je odmah bila izlečena. On joj pak reče: kćeri, vera tvoja spasla te je; idi s mirom. (Luka 8,41-48)
IZVEŠTAJ iz Evanđelja nam daje tužan dokaz o tome koliko je nesreće i nevolje greh doneo na svet. Prvo vidimo nesrećnog oca koji je u strašnoj agoniji jer njegova ćerka umire. Zatim vidimo bolesnu ženu koja je dvanaest godina bolovala od neizlečive bolesti. Ovo su stvari koje je greh posejao po celoj zemlji. Ovo su samo primeri onoga što se dešava svuda oko nas. Ovo je zlo koje Bog nije stvorio u početku, ali je čovek doneo na sebe zbog pada. Ne bi bilo boli ni bolesti među Adamovom decom da nije bilo greha.
U slučaju ove žene, vidimo upečatljivu sliku stanja mnogih duša. Rečeno nam je da je ona bolovala od teške bolesti 12 godina, i da je ona sve svoje imanje potrošila na lekare i da nijedan nije mogao da je izleči. Ovde je veoma jasno opisano stanje srca mnogih grešnika. Možda opisuje i nas same.
Postoje pojedinci koji su duboko osetili svoje grehove i koje je zabolela pomisao da im nije oprošteno i da nisu spremni da umru. Oni žele oslobođenje i mirnu savest, ali ne znaju gde to mogu pronaći. Probali su mnogo lažnih lekova i uvideli da im nije ništa bolje već da im je mnogo gore. Probali su sve oblike religija i opteretili sebe izmišljenim ljudskim načinima za postizanje duhovnog zdravlja. Ali sve je to bilo uzalud. Mirna savest je dalja nego ikada. Unutrašnja rana je bolna i ništa je ne može izlečiti. Oni su još uvek grešni, nesrećni, još uvek u potpunosti odvojeni od sopstvenog stanja. Ukratko, poput žene o kojoj nas izveštava Evanđelje, oni su spremni da izgovore: ‘Nema nade za mene. Nikda neću biti spasena.’
Neka svi koji ovako razmišljaju pronađu utehu u čudu o kome Evanđelje govori. Neka znaju da ‘postoji melem u Gileadu’, koji ih može izlečiti, samo ako ga potraže. Postoje jedna vrata na koja nikada nisu kucali, u svim naporima da postignu mir. Postoji jedan Lekar kome se nisu obratili, a koji može izlečiti svaku bolest. Neka prouče ponašanje ove žene koja je u ogromnoj potrebi. Kada ništa drugo niej uspelo da je izleči ona je potražila pomoć od Iusa. Neka i oni učine isto.
U ponašanju ove žene vidimo upečatljivu sliku početka spasonosne vere kao i njeno dejstvo. Rečeno nam je da je ona ‘pristupila sastrag’tj.došla je iza našeg Gospoda i ‘dotače skut njegove haljine, i odmah presta njeno krvarenje’. Ovo je delovao kao jedan veoma jednostavan potez i krajnje neadekvatan da izazove ovakav rezultat. Ali dejstvo ovog poteza bilo je veličanstveno. U trenutku jedna žena bila je izlečena. Ozdravljenje koje joj mnogi lekari nisu mogli dati 12 godina ona je bila dobila u jednom trenutku. Samo jednim dodirom ona je bila izlečena.
Teško je zamisliti življu sliku o iskustvu mnogih duša od ozdravljenja ove žene. Stotine ljudi mogu svedočiti da su, kao ona, dugo tražili duhovnu ponoć od bezvrednih lekara i opterećilai svoju dušu korišćenjem lekova koji im nisu mogli pomoći. Najzad, kao ona, čuli su o Onome koji leči opterećenu savest i oprašta grešnicima ‘bez novca i bez cene’, samo ako ljudi dođu k Njemu u veri. Uslovi su previše jednostavni da bi bili istiniti. Ali, kao ova žena pred nama, oni su odlučili da pokušaju. Došli su Hristu verom, sa svim svojim gresima, i u čudu odmah bili izlečeni. I sada imaju više sigurnosti i nade nego ikada pre. Teret nije više na njihovim leđima. Njihova savest nije više opterešena. Svetlo je našlo put u njihovim srcima. I svi nam govore da je to samo zbog jedne jednostavne stvari. Oni su došli Isusu takvi kakvi su. Oni su dodirnuli Njega verom i bili su izlečeni.
Neka zauvek bude ispisano u našim srcima da je vera u Hrista uzvišena tajna mira sa Bogom. Bez nje mi nikada nećemo naći unutrašnji mir, bilo šta da uradimo. Bez nje možemo svakodnevno ići na službe i primati Pričest svake nedelje, možemo davati svoje imanje siromašnima i izgarati svoje telo, možemo postiti i nositi krpe, živeti isposničkim životom, sve ovo možemo raditi isposničkim životom, sve ovo možemo raditi i opet biti nesrećni. Jedan istinski dodir Hrista vredniji je od svih stvari zajedno. Ljudskom ponosu se to možda neće dopasti. Ali to je istina. Hiljade će ustati sudnjeg dana i svedočiti da nikada nisu osetili mir u duši sve dok nisu došli Hristu u veri, i bili voljni da prekinu sopstvena dela i u potpunosti budu spaseni Njegovom milošću.
U tekstu vidimo i koliko naš Gospod želi da oni koji prime milost od Njega priznaju Njega pred ljudima. Rečeno nam je da On nije dozvolio ovoj ženi, o kojoj nam Evanđelje govori, da ode iz gužve neprimećena. On je pitao ko ga se to dotakao. Pitao je ponovo sve dok žena nije izašla napred i objasnila svoj slučaj pred svim ljudima. I onda su usledile milostive reči: kćeri, vera tvoja spasla te je; idi s mirom.
Priznavanje Hrista je veoma važna stvar. Pravi hrišćani to nikada ne smeju zaboraviti. Dela koja činimo za našeg blagoslovenog Učitelja su mala i siromašna. Naši najbolji napori da proslavimo Njega su slabi i puni nesavršenosti. Naše znanje i ljubav su veoma siromašni. Ali da li osećamo u sebi da je Hristos izlečio našu dušu? Onda zar ne možemo priznati Hrista pred drugim ljudima? Zar ne možemo jednostavno reći drugima šta je sve Hristos učinio za nas – da smo umirali od smrtonosne bolesti i da smo izlečene – da smo bili izgubljeni a sada smo nađeni, – da smo bili slepi a da sada vidimo? Hajde da ovo učinimo hrabro i da se ne plašimo. Ne smemo se stideti da kažemo drugim ljudima šta je Isus učinio za našu dušu. Naš Učitelj voli da vidi kada to činimo. On voli kada se Njegovi ljudi ne stide Njegovog imena. Apostol Pavle je predivno rekao: ‘Ako ustima svojim ispovedaš da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svome da ga je Bog podigao iz mrtvih, bićeš spasen’ (Rimljanima 10,9). Još je lepša Hristova rečenica: ‘Ko se postidi mene i mojih reči, njega će se Sin Čovečiji postideti’ (Luka 9,26).
I ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.